Далматинска Лазарица

Један од најлепших заветних храмова Православне Далмације свакако је Далматинска Лазарица, која се налази у селу Звјеринац, десетак километара јужно од Книна, на Далматинском Косову у долини коју окружују обронци Динаре, Козијака и Премине.

Са благословом блаженопочившег Епископа далматинског Стефана (Кнежевића), почела је ова светиња да се гради 1874. године и првобитно је била посвећена Светим праведним Јоакиму и Ани, али се њена градња веома споро одвијала, читавих петнест година. Разлог овог одуговлачења у изградњи огледао се у жељи епископа Стефана да храм посвети Светом великомученику Кнезу Лазару, јер се 1889. године обележавао јубилеј: 500–годишњица од Косовског боја.

Аустроугарске власти строго су забрањивале подизање храмова Србима светитељима, као и национално буђење српског идентитета, тако да је приликом освећења храма епископ Стефан храм посветио Светом великомученику Кнезу Лазару 15/28. јуна 1889. године. Остало је забележено у „Српском листу“ да је приликом освећења храма било присутно 7.000 верника

Годину дана касније, 1890. године, у близини храма прошла је железничка пруга, а станица је названа Косово, која и данас носи тај назив. Захваљујући овом повезивању сваке године железницом су се сливале велике масе верног народа из читаве Далмације. Лепота Далматинске Лазарице огледа се у градњи тесаним каменом, као и драгоценим украшеним иконостасом, који је у оно време коштао 2.400 круна.

Ова светиња даривана је од многих добронамерних људи. Никодим Милаш је даривао храм великом иконом Светога Кнеза Лазара, док су богати трговци Срби и Хрвати даривали овај храм полијелејима, иконама и крстовима…

Благословом блаженопочившег Епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића), уместо првобитног звоника преслице 1935. године саграђен је нови звоник који осветио блаженопочивши Патријарх српски Варнава (Росић), уз учешће епископа охридско-битољског др Николаја (Велимировића), горњокарловачког др Максимилијана (Хајдина), захумско-херцеговачког др Тихона (Радовановића), епископа далматинског др Иринеја (Ђорђевића), викарног епископа сремског Саве (Трлајића) и око седамдест свештеника.

Године 1940. црква Лазарица је проглашена манастиром и метохом манастира Крке, заветним храмом и названа је – Света Лазарица.

У Другом светском рату, манастир Лазарица био је оштећен и изложен пропадању, а обновљен је тек 1964–1965. године. Обновљени манастир поново је страдао у земљотресу 1970. године. Уследила је поновна обнова, тако да је на Видовдан 1973. године свечано освећен. Време блаженопочившег Епископа Стефана (Боце) (1959- 1978) остаће упамћено по обнављању прославе Видовдана на Далматинском Косову. Ову традицију окупљања код манастира Лазарице наставио је тадашњи Епископ далматински Николај (Мрђа) (1979–1991).

Године 1991. на трон Епископа далматинских долази епископ Лонгин (Крчо), који је већ 8. новембра 1992. године формирао Црквени одбор за обнову манастира Лазарице. Све што се успело обновити, девастирано је у последњем рату 1995. године, манастир је претрпео мања оштећења у унутрашњости. Доласком 1999. године Преосвећеног Епископа далматинског Фотија почела је обнова ратом опустошене Епархије далматинске, тако да је у више наврата започињана обнова манастира Лазарице. Само у прошлој, 2008. години, одвијали су се радови на уређењу конака, порте, спољних делова конака. Дограђено је и пет келија за живот монаха. На Видовдан 2008. године манастир Лазарица коначно је оживео, јер је добио настојатеља у лику јеромонаха Симона (Кузмановића), сабрата манастира Крке.

Аутор: Х. М. Вујичић