Манастир Љубостиња
На левој обали Љубостињске реке, пет километара северно од Трстеника и 9 km северо-источно од Врњачке Бање, налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Пресвете Богородице. Манастир је задужбина књегиње Милице, подигнут крајем XIV и почетком XV века. У њему се књегиња Милица постригла у чин монахиње, добила име Евгенија и ту прикупила око себе удовице властеле погинуле у боју на Косову (1389. године) препустивши престо свом старијем сину Стефану. Овде је умрла и сахрањена у цркви са леве стране од улаза, где се налази и гробница.
Угљешина жена, Јефимија, једна од првих жена у Србији која се бавила књижевношћу и уметношћу, извезла је у злату, на свили, чувени покров са похвалом кнезу Лазару, као дар манастиру и њен гроб се налази са десне стране улаза у цркву. Такође са десне стране улаза у солеју налази се и гроб Стефана, Јефимијиног сина кесара Угљеше, који је био у сродничким везама са Милицом и деспотом Стефаном.
Неколико записа сведочи да се у манастиру служило све до последњих деценија XVII века. На његовим зидинама налазе се записи из 1643. и 1673. године. Током XVII века манастир је оживео, а његово братство се истакло у борби против Турака у доба Кочине крајине 1788. године. У њему је боравио и сам Коча Аранђеловић, са оберлајтнаном Вујадиновићем и мајором Брановачким, који су прокламацијом позвали народ на оружје, а сам манастир је храном и осталим потребама помогао Кочину војску. Због тога 1788. године Турци попалише манастир а монаси се разбегоше.
У XIX веку манастир је обновљен, а 1822. године исписан иконостас. Последња већа оправка нестручно је изведена првих година XX века, па је црква том приликом споља омалтерисана, а извесни детаљи њене архитектуре потпуно измењени.
Црква има све одлике споменика моравске школе. Над тролисном основом уздиже се купола која се ослања на четири слободна ступца. На западној страни налази се припрата засведена пространом ниском куполом. Спољашњем изгледу цркве мајстор је посветио нарочиту пажњу. Све четири фасаде украшене су богато изрезбареним каменим преплетима, који у виду широких појасева уоквирују врата, прозоре; нижу се у повезаним аркадама дуж трију полигонских апсида, или испуњавају архиволте изнад плитко усечених декоративних ниша. Карактеристични хоризонтални кордон – венац дели спољне зидове у два дела; у доњем су смештени прозори са једним отвором или два (бифоре), чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какве срећемо у венецијанској готици или исламској архитектури; у горњем делу преовлађују розете испуњене разноврсним чипкасто изрезаним орнаментима.
Архитектура љубостињске цркве убраја се међу најрепрезентативније споменике моравске школе. Француски византолог Габријел Мије истиче, са одушевљењем, да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства.
Занимљиво је да су нам се сачувала имена градитеља и сликара Љубостиње. На каменом прагу врата која воде из припрате у храм уклесан је натпис: Протомајстор Боровић Раде. То је познати Раде Неимар из народних песама који је градио цркву. Сликар Макарије записао је своје име на луку изнад истих врата. Он припада групи македонских сликара који су пред навалом Турака прешли на север и радили у држави српских деспота.
На фрескама су тачно забележена одела, накит, инсигније владара, што је веома важно за проучавање материјалне културе онога времена. У припрати на западном зиду сачували су се ликови: лево од улаза књегиње Милице и кнеза Лазара, а десно деспота Стевана и његовог брата Вука. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу.
