Манастир Раваница
Манастир Раваница лежи у подножју Кучајских планина. Опасан зидом са седам кула овај манастир је вековима место ходочашћа али и симбол култа светог кнеза Лазара. У њему и око њега су настале песме о боју на Косову, о Молошу Обилићу, Косанчић Ивану, а најлепше о кнезу Лазару и кнегињи Милици. Колико кнез Лазар значи Србима говоре и бројне похвале испеване њему у част, а најпознатија Јефимијина „Похвала кнезу Лазару“извезена је на црвеној свили златним концем, а намењена је за покров кивота светог кнеза Лазара.
Ако Вас данас пут нанесе крај Ћуприје и села Сења, било би лепо видети живописни манастир у коме су многи клесари, неимари, сликари, златари и везлије уткали своје умеће. Биће Вам јасно зашто су наши преци мукотрпно чували манастир и мошти славног кнеза Лазара. Његове мошти стоје десно од олтара, смештене у дрвени кивот који датира из 18. века.
Манастир Раваницу са црквом Вазнесења подигао је кнез Лазар између седамдесетих и осамдесетих година XIV века. Ктиторска повеља сачувана је само у два каснија преписа, која нису истоветна. По болоњском препису, раваничка повеља била је издата 1376/7, по врдничком 1381. године. Међутим, на основу житија испосника светог Ромила који је живео у непосредној близини Раванице и који је, после смрти 1375. године, и сахрањен у Раваници, закључује се да је раваничко властелинство већ постојало, али свакако не као завршена манастирска целина. Такав манастирски комплекс – са црквом, пиргом, моћним утврђењем са седам кула, трпезаријом, ћелијама, неопходним економским и господарским зградама – морао се стварати годинама. Као, уосталом, и сви наши угледни манастири.
У складу са својом фактичким положајем, кнез Лазар наглашава своју самосталност – самодржавност, он је „господин земљи српској“ и то „по милости Божјој“, и он постаје Стефан: „Стефан кнез Лазар“. Он наступа као крунисани владар, непосредни наследник Немањића – део савременика га тако и прихвата, а потомство га тако и види у историјској перспективи.
После Косовске битке и Лазареве погибије, на Видов дан 1389. године, и преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, а затим и његових сабораца.
Осим овог, створена је традиција Раванице и као културног центра у коме се негује писана књижевност, а око манастира се плело и усмено стваралаштво. Велики, ако не и највећи број у свету познатих народних песама посвећен Косову и косовским јунацима настао је уз Раваницу. Изгледа да је Раваница већ тада била и нека врста монашке школе, али се тек од XVII века знају имена појединих њених учитеља – даскала.
Управо због овакве делатности – упорног неговања и чувања народне свести, одржавања духа отпора – раваничко братство је непрестано долазило у сукоб с турским властима. Раваница је била рушена и паљена неколико пута, при чему није страдала сама црква, већ утврђење и манастирске зграде. Црква је тешко страдала тек 1686/7. године, када је побијен и већи број раваничких монаха. Преживели монаси су морали 1689-1690. године да беже из манастира и из Србије, придружујући се великој сеоби Чарнојевића. Пешице, како је изриком забележено, они су се повлачили све до Сентандреје, у непосредној близини Будимпеште. Али су, спасавајући се, носили не само Лазареве мошти, већ и неопходне богослужбене ствари, део рукописних књига, драгоцен Јефимијин покров кнезу Лазару.
После краћег боравка у Сентандреји, где су изградили и привремену дрвену цркву, раванички монаси прелазе са свим сачуваним стварима у потпуно запуштен манастир Врдник, у Фрушкој Гори. Обнављају га темељно, али му мењају црквену славу: обновљену цркву, уместо светом Јовану, посвећују Вазнесењу, слави њихове Раванице. Црква мења и своје име и постаје Сремска Раваница. Али, они не заборављају свој манастир. Довијају се и траже прилоге уз даровне повеље и од руских царева и од угровлашког војводе – за своју праву Раваницу „ниже Београда“. Толико су чували старе традиције да је Вук Караџић, чак почетком XIX века, забележио најлепше косовске песме у непосредној околини Сремске Раванице.
Када је у новом аустријско-турском рату Северна Србија била ослобођена, у Раваницу се 1717. године, док још мир није био закључен, враћа једини преживели раванички монах – даскал Стефан. Он затиче потпуно пусту цркву, толико зараслу у шипраг да се ни врата нису познавала. Припрата је била до темеља срушена, а по цркви се разрасло дрвеће. И Стефан креће у обнову. Од повратка 1717, до смрти, 1729. године потпуно се посветио обнови Раванице. Каснији радови у Раваници нису битно мењали стање. Тек најновији конзерваторски радови спасли су све што се још могло.
У истакнутом историјском значају манастира Раванице, посебно место припада њеној цркви Вазнесења. У свим елементима она доноси нешто ново: и у архитектури, и у примени декоративне пластике и у живопису. Она је први споменик новог раздобља у развоју српске средњевековне уметности: моравске школе, њеног најсамосталнијег стварања у оквирима византијског стила.
Триконхална основа раваничке цркве није нова творевина, у Моравској Србији прихваћена је под утицајем Свете Горе, нарочито преко њених монаха исихаста и испосника које је кнез Лазар прихватао и штедро помагао. Творац Раванице добро је познавао и цркве из времена краља Милутина. Од њих је преузео и пет купола над наосом, али ове елементе решава на нов начин: сва кубета добијају наглашена коцкаста постоља, а с њима и нове архитектонске вредности целине. Задржавајући познато зидање у наизменичним редовима камена и опеке, па и уоквиравање камених плоча опеком, творац Раванице, више од својих претходника, настоји на правилном ритму: увек ред камена па три реда опеке. Бојењем узиданих опека појачава доживљај ритмичког понављања материјала.
За Раваницу је карактеристична и разрада многобројних прозора на свим странама цркве. Арх. Вуловић је набројао 62 прозорска отвора, застакљена разнобојним стаклом. Раваница је била изузетно добро осветљена у свако доба дана. Кад таква светлост обасја и стубове са фрескама са богатим златним орнаментима, постаје јасно зашто један раванички монах бележи: „Лазар је цркву озарио“.
Посебна новост је богато коришћење дводимензионалне декоративне пластике на Раваници: око прозора, рашчлањених отвора нартекса, у њиховим архиволтама, тимпанонима, при обради западне фасаде са средишном богатом розетом изнад трифоре.
Живопис у Раваници је веома оштећен. Читави делови зидова данас су без фресака. Многе преостале композиције су избледеле, отрвене са зидова, али је још увек јасна мисао-водиља творца њене целине. Када је у питању избор иконографских тема ни у једној нашој цркви, ни пре ни после Раванице, он није тако тесно повезан са богослужењем. Литургијска концепција почиње већ декорацијом купола и поткуполних простора, а не завршава се ни у олтарском простору и деловима цркве који се користе при богослужењу – присутна је у целој декорацији.
Интернет презентација: http://www.manastir.ravanica.co.rs
