Mанастир Ћелије
Свети манастир Ћелије налази се на 6 км југозападно од Ваљева, на левој обали реке Градац. Градац је река понорница која извире испод планине Повлен, а после неколико километара понире и поново избија код села Богатића, повише Ћелија, код Јаког извора.
Одатле до Ћелија Градац тече кроз кривудаву клисуру, прави известан лук око манастира и одлази према Ваљеву, где се улива у Колубару.
Сам манастир се налази у брдовитом, животписном пределу који припада атару села Лелић. На истоку села налзе се брда: Вране, Марковац, Пресади, Калуђерско брдо, Ковиљача и Ћелијске Урвине. Између тих брда, у једној од котлина, лежи манастир.
“Овај манастир лежи измежду шумни, каменостени планина, на малој реки, именуемој Градац, а на месту доста красном и оцедитом”, написао је Јоаким Вујић у свом “Путешествију по Србији”.
Околина манастира учинила је сам манастир скривеним и издалека невидљивим. Манастир се не види све док се не почне силазити у котлину у којој се налази.
Историјат
Тачно време настанка Ма-настира није сасвим позна-то. Према историјским по-дацима Манастир потиче из Средњег века, а народно предање његово оснивање везује за краља Драгутина који је од 1282. до 1316. године управљао овим крајевима као Сремски краљ.
У доба дугог и тешког турског ропства Манастир је често рушен и паљен, и опет обнављан. Духовници Манастира били су истакнути народни вођи и њихова активност је сметала како Турцима тако и свим каснијим непријатељима Православља и Српства.
У XVIII веку Манастир игра значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб до данас налази у порти манастирске цркве) беху међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи – Рувим, који пострада мученички за веру Христову. Манастирски конаци су служили као војна болница све до пада Карађорђеве Србије.
У XIX веку у Ћелијама се оснива Основна школа, међу првима у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је Св. Владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и Ћелије целог живота у срцу носио као „прву љубав“ према Богу и роду.
Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928, када су одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир.
Под управом способне и мудре игуманије Гликерије Јањић од 1962. године Манастир доживљава прави економски и духовни процват. Подигнута је дивна зграда конака у српско – византијском стилу, са капелом посвећеном Св. Јовану Златоусту; и исто таква народна трпезарија, као и многе друге потребите просторије и конаци; а круна свега је реновирање манастирске цркве са новоподигнутим звоником, и оснивање Духовне библиотеке „Отац Јустин“ у Ваљеву.
Духовни напредак Манастира огледа се и у бројном монаштву. Монахиње које поред основног монашког завета да се спасе своја душа, личним примером и општим трудољубљем врше својеврсну мисију спасења многих верних душа. Из Ћелијске обитељи поникло је још 10 женских манастира – зато је с разлогом назван „расадником“ монаштва.
Не занемарујући Божју заповест да се чине дела милосрђа свима који су у невољи, састрадавајући са својим народом, монахиње Манастира у страшно ратно време од 1993. до 1999. године, помогоше многим избеглицама, као и породицама пострадалих, рањеницима и свима ратом унесрећеним, пружањем несебичне материјалне помоћи, духовне утехе уливањем вере и наде у помоћ Божју тамо где су људи затајили.
Сваке године, од 1996. на реци Градац, по угледу на крштење Господа Христа у Јордану, Манастир организује саборно крштење, уз присуство већег броја духовника и свештеника, где се крштава на стотине душа од 7 (месеци) до 77 (година).
Интернет адреса: http://www.celije.org.rs
