Манастир Жича

У срцу охристовљене и свете српске земље налази се манастир Жича чија је изградња започела пре непуних осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова светог Симеона Мироточивог, оснивача светородне српске династије Немањића. Свети Сава и Свети Симон-монах, познатији као краљ Стефан Првовенчани, који су поставили темељ српске духовне и световне власти, започињу са изградњом манастира Жиче између 1205. и 1208. године.

Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона Мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена Стефана Немање.

Уз припрат су биле додате капеле са куполицама и малим тремовима док је западна фасада обликована као прочеље тробродне базилике. Као архимандрит манастира Студенице Свети Сава је кренуо 1219. године у Никеју, тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор И Ласкарис додељују архимандриту Сави „Акт о аутокефалности српске цркве“, хиротоничући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља.

„Краљ се тога дана неисказаном радошћу радоваше, не ради венца краљевског, већ ради тога што се са свих страна скупило мноштво народа који су дошли да виде како је његова црква красна. Црква је била величанствена тако да је сваки који ју је видео, мислио да је то земљско небо.“

Када се архиепископ Сава 1220. године вратио из Никеје у Србију дошло је и до извесних промена у архитектонском изгледу цркве у Жичи. Са западне стране је дозидана спољашња припрата са четири стуба и девет травеја, над њом има катихумена, а испред ње високо звоник.

По свему судећи тада је порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате, а уз олтар цркве су изграђени проскомидија и ђаконикон. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на Светој гори било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин.

Повеље краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) и његовог сина, краља Радослава (1228.-1234.), спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

У последњим деценијама XIII века Жича је оскрнављена и разрушена после варварског пустошења Татара и њихових вазала Дрмана, Куделина и кнеза Шишмана. Седиште архиепископије је било пренето у Пећ али је христољубиви српски краљ Стефан Урош ИИ Милутин (1282.-1321.) предузео радове на обнови разрушеног манастира. За време турског ропства манастир је често био на мети напада иноверних и незнабожачких народа. Преко 150 година црква манастира Жиче је била без кровног покривача.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Део северног зида је до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Бомбардовање манастира Немцима није било довољно, већ су и владику жичког Николаја Велимировића одвели у ропство, у логор Дахау. Неколико деценија касније, у пролеће 1999. године током НАТО агресије на СР Југославију у близини манастира Жиче пало је неколико пројектила који нису оштетили велику српску светињу. Рестаурација и обнова манастира Жиче која је започела 1987. године још је у току. У периоду 2006 – 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја, а планирано је да се у том периоду заврши и уређивање манастирског комплекса и објеката.

Интернет адреса: http://www.zica.org.rs/

Радно време

Парохијски дом у Кристијансанду
је отворен у следећим терминима:

Пон - Пет: 10:00 до 21:00
Субота: 10:00 до 22:30
Недеља: 15:00 до 21:00

Телефон: 38 06 37 84
Мобилни: 926 805 84

Контактирајте нас

Адреса

  • Hl. Demetrios av Thessaloniki

    Tinnheiveien 17
    N-4629 Kristiansand
  • Serbiska Ortodoxa Kyrkan St Sava

    Eparhija Britansko-Skandinavska
    Bägerstavägen 68
    120 47 Enskede Gård
    S-Stockholm

Пронађите нас