Понашање у Цркви
Грчка реч Литургија значи заједничко дело, дело народа, јавна служба. У ужем, црквеном смислу, то је дело Цркве, дело свега народа Божијег, служба Цркве. Назива се и Тајном над Тајнама. Други назив којом се означава Литургија је Евхаристија, што у преводу са грчког, значи благодарење, захвалност, што и јесте суштински карактер ове Божије службе – наша молитвена захвалност за све дарове које добијамо од Господа. У Светој Литургији прима се Сам Господ Исус Христос, Његово Тело и Крв, он је стварни служитељ Литургије, што, по благодати Божијој, пред нама савршава свештенослужитељ. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу, свештенослужитељи и верни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову. Св. Дух омогућава нам да Црква буде икона Царства Небеског.
Кроз Литургију дато нам је да сагледамо Христов живот и да за Његовом Часном Трпезом учествујемо као причасници, они који примају Свето Причешће, тј. Тело и Крв Христову. Суштина Литургије је у нашем сједињавању са Господом, као Источником нашег живота. Кроз Свету Литургију сједињени смо и са Богородицом и свима Светима, анђелским силама, својим прецима, уснулима у Господу, свима за које се молимо и са којима саучествујемо у овој Светој Тајни.
Евхаристија је круна Светих Тајни. Она у себи садржи све остале Св. Тајне, али није само једна у низу Св. Тајни, већ даје смисао другим Св. Тајнама јер у себи садржи целокупну тајну спасења. Без ње остале Св. Тајне не могу бити остварене, не могу бити делотворне. Литургија је принос нашег бића Богу. Онај који достојно учествје у Св. Литургији види Бога све јасније.
Св. Дух се призива и дејствује у Литургији од почетка до краја, чинећи је догађајем заједништва. Лишен заједнице Св. Духа, хришћански живот би се свео само на психолошки доживљај појединца, независан од других чланова Цркве. Причешћивањем би се тада остваривала само заједница са Христом, али мимо ближњих. Литургија је сабрање свих у Једном, у Христу, а не догађај у коме се успоставља само вертикална веза појединца са Богом. Једино под окриљем благодатног дејства Св. Духа може се доживети библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњег.
Из ових редова који говоре о Литургији, може се видети значај који она има за нас хришћане. Зато и наше понашање и однос према Св. Литургији мора бити достојно Ономе коме се обраћамо када дођемо у храм, а обраћамо се наравно Богу. Наш домаћин у храму јесте Христос, јер је Он глава Цркве, по речима апостола Павла, а знамо како се треба понашати када дођемо код некога у госте.
Улазећи у свети храм, прекрстимо се, уз благи наклон. Долазимо до целивајуће иконе на средини цркве, поклонимо јој се и прекрстимо, целивамо икону (жене не остављајући трагове кармина) и на крају се благо поклонимо онима који стоје у реду иза нас и око нас. Храм је свето место сабрања верника ради молитве и богослужења, те све радње које то ремете, нису дозвољене. Разговори током службе су непристојни и себични јер на тај начин заборављамо да се и наши ближњи у храму моле и да им је за то потребан мир, а и нама самима то расејава пажњу неопходну за молитву. За време богослужења је од највећег значаја да заборавимо на све свакодневне бриге и проблеме, да посветимо своје срце и ум само Господу. Једино тако можемо изаћи из храма нови, очишћени, освећени, препорођени, обновљени.
Молитвене речи и песме
Молитве и песме током службе нису само формално изговарање текста или мелодије, већ имају свој истински и дубок смисао; помажу нам у духовном самоосвешћивању, промени нас самих и заједници са ближњима и са Господом. Зато је важно слушати све речи, чак и када у почетку делују неразумљиво. Временом, уз Божију помоћ, али и сопствени труд кроз читање духовне литературе, разговоре са духовником и редовне доласке на службе, почињемо да освешћујемо значај свих свештених радњи у Цркви, као и речи и песама. Оне постају интегрални део и окосница нашег живота, делања, разумевања, мишљења и осећања.
За време богослужења не шетамо по цркви и не гурамо се. ВЕРА ДОЛАЗИ СЛУШАЊЕМ, а то значи најпре слушањем Речи Божије, исказане у читању Светог Јеванђеља, слушањем речи молитава, песама, свога срца, као и слушањем својих ближњих и гласа њиховог срца. Најлепши и истински вид сабрања верних је када сви заједно певају уз хор или појце, то су славословија Господу и Светима, саучествовање у богослужењу и заједничке молитве, што појачава радост нашег пребивања у том светом сабрању, када је Христос међу нама. За време читања Светог Јеванђеља стојимо мирно, погнуте главе, опуштених руку и у највећој тишини и отворености за Реч Божију јер нам се тада открива Сам Бог. Исто важи и за изношење Часних Дарова на Литургији, освећење Светих Дарова, Причешће, благосиљање присутног народа... Током Литургије све нам се казује шта треба да чинимо, ако слушамо пажљиво: "Главе своје Господу приклонимо", "Заблагодаримо Господу", "Господу се помолимо", "У миру изиђимо"...
Причешћивање
На Свето Причешће излазимо по благослову свог духовника или исповедника, ако смо постили редовно и исповедили се. Чаши прилазимо у потпуном миру, изговарајући са свештенослужитељем молитву. Руке су нам прекрштене на грудима, десна преко леве. Никада се не крстимо пред самим путиром да га не бисмо подизањем и спуштањем руке гурнули и просули Светињу. Пред узимање Причешћа, изговарамо своје име свештенослужитељу, на шта он изговара: "Причешћује се слуга Божији (име) / слушкиња Божија (име) Телом и Крвљу Христовом". Тамо где је највећа Светиња, Крв Христова, освештана благодатним дејством Светог Духа, ту не стају вируси, бактерије, ни ма каква нечистоћа, па је свака сумња и осуда тога што се сви причешћују из једне кашичице не само неоправдана, већ и показатељ потпуног неразумевања Светих Тајни. О томе се, свакако, треба информисати кроз духовну литературу и разговор са духовником. Пред Причешће Светим Христовим Тајнама не једе се и не пије ништа од поноћи, жене не стављају кармин, како не би остављале траг на кашичици из које се узима Причешће. Затим се узима нафора (освећени хлеб), водећи рачуна да нам ни једна мрвица не падне на под, иначе је треба покупити јер се ради о светињи.
Одевање и изглед
У цркви треба да смо одевени пристојно, без препуних стомака, жвакаће гуме, упадљиве шминке, држања руку у џеповима, љубопитљивог посматрања осталих верника, смеха и разговора. Пристојно одевање искључује кратке сукње, шортсеве, сукње са дубоким изрезом, провокативну и пренападну одећу. Зачуђујуће је то што људи никад не постављају питање како да се обуку за одлазак у позориште или у госте пријатељима, а када иду у госте своме Господу и Спаситељу, за Његову Свету Трпезу, где добијају дар живота, ту се о начину облачења или непотребно полемише или се на то чак и не обраћа уопште адекватна пажња. Недопустиво је коришћење мобилних телефона у цркви! Као што и у својим и туђим домовима поштујемо одређена правила понашања, како би наш живот у заједници био олакшан и служио на међусобну радост, поштовање и љубав, па су нам та правила сасвим природна и разумљива, тако и у храму треба да будемо природни, не претварајући се у роба правила, како не бисмо спутавали дух љубави и молитве, али ни да се према храму односимо нехајно, бахато и без поштовања јер се налазимо на светом месту.
Како се крстимо?
Све свештене радње и све молитве освећују се знаком крста. Крстимо се тако што у једно саберемо три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст, а мали и домали прст савијемо на длан. Три спојена прста симболизују Свето Тројство – Оца, Сина и Светога Духа, док су два прста на длану симбол двојства Христове природе – божанске и људске. Са три састављена прста дотичемо најпре чело, посвећујући Богу свој ум, и говоримо: "У име Оца", затим део испод груди, посвећујући Богу своје срце, изговарајући: "и Сина", а на крају додирујемо десно па лево раме, посвећујући Богу своју снагу, говорећи: "и Светога Духа". Завршавамо са "Амин", што значи: "Нека тако буде". Погрешно је крстити се "у ваздуху", на брзину, импровизовати крсни знак кратким потезима испред себе у знаку малог ромба, не довршити га сасвим, а нарочито га злоупотребљавати у сујеверне сврхе. Знаком крста – под условом да смо се прекрстили исправно – освећујемо себе, читаво своје биће. Крсним знаком растерују се нечисте силе, њиме се исповеда наша вера у Бога и Васкрсење, као саставни део наших молитава.
