Манастир Градац

Манастир Градац лежи на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије. Удаљен је 21 km северозападно од Рашке и 12,5 km западно од Брвеника и Ибарског пута. Тачна година градње манастира није позната. Сматра се да је завршен у последњој четвртини 13. века. Задужбина је Јелене Анжујске. Грађен је у стилу рашке школе.

Српски православни манастир Градац, са гробном црквом свете монахиње Јелисавете, бивше краљице Јелене, жене краља Уроша I. Веома је значајан за боље разумевање градитељства немањићке Србије у другој половини XIII века. У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид. Главна манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је најранија грађевина у Србији у којо је готика изражена у већој мери. Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве имају сличности са Студеничком црквом. Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку, највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала црква.

Испред Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра. Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи- водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би ову предпоставку потврђивали.
О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално градитељство имало замаха.

Црква Светог Николе увршћена је у ред једнобродних цркава са правоугаоном апсидом, што је део градитељске школе Поморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским православним манастирима.

КТИТОР Света монахиња Јелисавета – бивша краљица српска Јелена

Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да „овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.

Без обзира на њено порекло сигурно је да је из породице понела врло добро образовање. Архиепископ Данило II је то подвукао на два места у њеном животопису:“ …познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита”, а мало даље, набрајајући многе њене врлине као:“… Црквама и манастирима нештедице даваше, састављајући божаствене књиге у своме дому и одлично пишући….”.

Њен изглед знамо са фресака у припрати цркве у Сопоћанима (1263- 1268) и са ктиторске композиције у Градцу где је приказана као краљица, у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима (1282), где је насликана као удовица са белом марамом, а као монахиња у Ариљу (1296), на икони у Ватикану, у Грачаници (1324) и спољашњој припрати Сопоћана (1342-1345).

Краљичино житије написао је архиепископ Данило II, највероватније после њене смрти 1314. године.

После преузимања српског престола од стране Драгутина, света краљица Јелена је добила од њега на управу део краљевства чијим је великим делом владала до краја живота. Познато је да су у њеном саставу били Зета, или њен највећи део са старим развијеним градовима на јадранској обали и око Скадарског језера, као и област Требиња, где су спадали Конавли са Цавтатом. Најзначајније луке биле су Котор, Бар и Свети Никола, а можда и Улцињ. У унутрашњости земље припадале су јој области око Плава, Горњег Лима и Горњег Ибра са Брњацима. Штури подаци о томе налазе се у светостефанској и дечанским повељама, јер су се имања та два манастира граничила са онима што их је света краљица поклонила Градцу, или су крајеви који су дати дечанском властелинству, раније припадали “старој краљици”.

Имала је свој двор у Брњацима још док је краљ Урош био жив, јер је ту 1267.- 1268. године написала дубровчанима писмо, а ту се и повукла у последњим годинама живота и умрла. Пред смрт је примила свето причешће од рашког епископа Павла, који је за то био надлежан, јер је бар део Рашке епархије тада био у саставу њене “ државе“.

Архиепископ Данило је описао врлине и заслуге које је света краљица стицала у православној цркви. “Оштра речју, а блага по природи, непорочна живота, у заповедању кротка …великога и малога, богата и ништа, праведника и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала…”

Помагала је сиромашнима и удовицама, а у свом дому је окупљала кћери сиротих родитеља из своје области, учила их побожности, писмености и ручном раду и уз поклоне удавала. Архиепископ Данило II хвали њену побожност, приврженост српској православној цркви и дарежљивост према манастирима и храмовима. Посебно је детаљно описао њен труд у изградњи Градца а ктиторство је приписао искључиво њој. У својим позним годинама замонашила се у цркви Св Николе у Скадру, а последње дане живота, провела је у свом двору у Брњацима. Велики углед који је имала света краљица види се из описа њене смрти и сахране. Осећајући да јој се ближи крај, позвала је најистакнутије монахе и велможе своје државе да дођу у Брњаке. Тако су њеном упокојењу присуствовали двојица епископа, игумани, архимадрити и цео државни сабор са поданицима из свих слојева друштва. Умрла је 8. фебруара 1314. године у дубокој старости. По великој зими пренета је у Градац и сахрањена у својој припремљеној гробници. Погребу су присуствовали краљ Милутин и архиепископ Сава III са клиром српске цркве.

Интернет презентација: http://www.manastirgradac.org.rs

Радно време

Парохијски дом у Кристијансанду
је отворен у следећим терминима:

Пон - Пет: 10:00 до 21:00
Субота: 10:00 до 22:30
Недеља: 15:00 до 21:00

Телефон: 38 06 37 84
Мобилни: 926 805 84

Контактирајте нас

Адреса

  • Hl. Demetrios av Thessaloniki

    Tinnheiveien 17
    N-4629 Kristiansand
  • Serbiska Ortodoxa Kyrkan St Sava

    Eparhija Britansko-Skandinavska
    Bägerstavägen 68
    120 47 Enskede Gård
    S-Stockholm

Пронађите нас