Гусларско вече у парохијском дому

Гусле јаворове међу боровима.

Чим је гудало први пут прешло преко струне и мистичан тон гусала се разлио кроз салу међу малобројне присутне, десило се мало чудо: нестала је садашњост и сви смо заједно са зградом парохијског дома од борових балвана, били пренесени у неко давно време и неко драго место, кроз које су прошли наши преци, а оба, и време и место, спавају у нама и пробуде се да резонују са пркосном струном на гуслама. Салећу нас слике јунака, вранаца, џефердара, сабљи димискија, тока на грудима, рана светих и мука прадедовских. Филм и телевизија не могу да се надмећу са оним што нашој имагинацији нуде: млађани Данило Пузовић, стасити Алекса Рончевић и ликом и гласом мила Мара Сандић, предвођени надахнутим Вукојицом Сандићем. Милош Обилић нам се јавио много живљи и убедљивији него у историјском филму. Поп Мило Јововић, свети кнез Лазар са својом господом пред косовски бој, краљ Никола са својим двором, сердар Јанко Вукотић промичу пред нашим очима и подсећају нас како се часно живело и часније гинуло, да би и дан данас живели кад год који гуслар од заната загуди на струну затегнуту преко дрва јаворова. А школа Сандић, на челу са виспреним Вукојицом, се стара да има још много лучоноша у следећем покољењу и улива нам наду да време и технологија неће гурнути у заборав наше славне претке.

Хвала Миљку Пејићу на надахнутој уводној речи, хвала свима који су помогли у организацији и примили госте на конак, хвала свима који су дошли да чују и опију се, хвала свима који су помогли прилозима школу Сандић, која је на жалост изгорела, али уз Божју помоћ и јаку вољу не сумњам да ће бити обновљена.

Посебну захвалност дугујемо Бојану Ракоњцу и братској парохији Свети Василије Острошки, који су организовали долазак гуслара у Норвешку и на чије инсистирање су гуслари дошли и до нас. Такође, захваљујемо Ненаду Бабићу, који је групу довезао из Осла у Кристиансанд и наравно, назад.

У сећање на овај догађај остале су нам гусле, које смо наручили од гостију. Овај наш дом је српски, а сваки српски дом треба да има гусле. Али ове гусле неће бити само за сећање, него ће чекати стрпљиво да нам у госте поново дођу Вукојица, Мара, Алекса и Данило, и да нам поново приреде вече вредно памћења. То вече, надамо се, биће нас много више, јер оно што они имају да поделе са нама не умањује се, него увећава када се дели.

Погледајте видео снимке