Упокојио се у Господу Патријарх српски Г. Г. Павле

Данас, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Г. Г. Павле.

Изјаве поводом упокојења Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла

САХРАНА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА У ЧЕТВРТАК У РАКОВИЧКОМ МАНАСТИРУ

СЛУГА РОДА СВОГА ПАТРИЈАРХ Павле биће сахрањен у четвртак у манастиру Раковица, што је била и његова изричита жеља, која се наводи у његовом тестаменту – рекао је у недељу, после седнице Светог архијерејског синода, епископ бачки Иринеј. Молитвени испраћај биће у Храму Светог Саве, а сви други детаљи и термин одржавања сахране биће саопштени у понедељак.

На чело СПЦ изабран је 3. децембра 1990. године као 44. патријарх, а верници су га сматрали за “човека Божјег” и јединог “живог свеца”. Под именом Гојко Стојчевић, родио се на Усековање, 11. септембра 1914. године, у селу Кућанци у Славонији, у земљорадничкој породици. Пошто је рано остао без родитеља, одгајила га је тетка, која је, схвативши да је дете “врло слабачко”, малог Гојка поштедела тешких физичких послова и омогућила му да се школује. Иако је дечак био склон “предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, превагнуо је утицај родбине и његов коначан избор била је – богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1936), дошао је у Београд, где је уписао Богословски факултет, ванредно завршавајући преостале разреде гимназије, да би могао упоредо да студира и медицину. На Медицинском факултету стигао је до друге године студија, а Богословски факултет завршио је баш у време када је почео Други светски рат. На наговор школског друга Јелисеја Поповића, убрзо је отишао у овчарско-кабларске манастире, где је провео остатак рата и започео свој монашки живот. Његова права пастирска мисија за православље и српски род почела је 1946. године, када се у манастиру Благовештење замонашио и узео име Павле, а наставила се у областима у којима је службовао, највише у Епархији рашко-призренској. Иако му је патријарашка дужност припала у једном од најтежих периода савремене српске историје, за 19 година, колико је био на челу СПЦ, у Србији и расејању обновљено је и основано неколико епархија, обновљена је Богословија на Цетињу, отворена Духовна академија светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу. Постао је саборни симбол СПЦ, јер су се, његовим доласком на патријарашки престо, коначно, после вишедеценијског “разлаза”, измириле расколничке српске цркве у Америци и Аустралији. Јаком вером супротстављао се сваком злу, истичући скромно да “под сунцем има довољно места за све људе” и да је “мир подједнако потребан и нама и непријатељима нашим”. Његове често понављане речи “Будимо људи” постале су крилатица православних верника у Србији. “Светац који земљом хода” заиста је живео монашким животом: сваког јутра после литургије у Патријаршији причешћивао се, а дан окончавао вечерњим богослужењем у Саборној цркви. Са собом је увек носио Свето писмо и Молитвеник, није био захтеван, о чему говори и податак да је сам себи спремао храну, крпио одећу, поправљао ципеле и возио се градским саобраћајем као и његови верници. У Београду при СПЦ, патријарх Павле је покренуо Академију за уметност и конзервацију, а на његову иницијативу веронаука је, после пуних пет деценија, враћена у школе. Патријарх Павле бавио се научним радом, а међу његовим објављеним делима је Монографија о манастиру Девичу, Студија из литургике, објављене 1972. у Гласнику СПЦ, од које је касније настало тротомно издање “Да нам буду јаснија нека питања наше вере”, објављено 1998… Познате су и збирке патријархових беседа “Живот по Јеванђељу” и “Молитве и молбе”, које су објављиване и као допуњена издања. Поглавар СПЦ дуго је био председник комисије Светог синода за превод Светог писма Новог завета који је црква званично одобрила и објавила 1984. Имајући у виду многобројне заслуге патријарха Павла, посебно његов научни и богословски рад, Богословски факултет СПЦ у Београду доделио му је 1998. звање почасног доктора богословља. Остаће упамћен по својој смерности, скромности и благости, које су га сврставале у ред највећих духовника нашег времена, истинског православног пастира и мисионара. Често је истицао да је “наша отаџбина горе”, опомињући да треба пазити какав земаљски живот водимо, да се “једног дана, кад изађемо пред претке, не постидимо ни ми њих, ни они нас…”