Чудно је све то у нама и око нас, забрињавајућа и поразна чињеница живљења где свако види само себе и зна своје потребе, немајући нимало жеље да се окрене око себе, погледа и види другога човека коме је највише потребна лепа људска реч. Али, свако је самоме себи тежак, па не жели да се „товари“ туђим бригама; осамљујемо се и затварамо у себе, гомилајући мноштво питања без одговора. Понекад се догоди понеки излив нежности, али само ако се процени да се то исплати, па опет у своју самоћу и отуђење. Ни не видимо како је чудна та утакмица у којој унапред признајемо пораз руководећи се добро познатим геслом: „Важно је учествовати“. Но, да ли се то може третирати као учествовање, или је само необавезујући пролаз од бесмисла до бесциља? Нажалост, изгледа да јесте! И тако свако иде никуд, и сви стижемо нигде, а међу нама се не догађа ништа.

ВЕЛИКА ОПОМЕНА СВИМА

Један човек је својим поступком „стао на пут“ многима. Саобраћај је скоро стао, свако је мислио само на себе и свој планирани пут. Многима је лични проблем евентуалног кашњења на посао, договорени састанак или планирано путовање био на првом месту. То је створило осећање гнева и беса и покренуло осуђивање онога који је својим чином покушаја самоубиства опоменуо све нас на то да је живот збир различитих одлука и тренутака. Наравно, није овај његов чин за похвалу из више разлога, али је опомена нашој брзоплетости, позив да сви мало станемо и промислимо живот много боље. Под теретом обавеза и страха од неостварених намера, многи су морали да стану, па чак и одустану од нечега, што је покренуло осуду чина. Само та осуда под притиском немоћи и себичности не доноси ништа, само отежава конкретно стање, још више удаљава човека од човека. Спутава за битно питање о томе зашто се човек одлучује на тако нешто, не покреће дубље промишљање о помоћи немоћном човеку.

Заиста је зачуђујуће то што су скоро сви, док су седели у својим аутомобилима у великој колони, имали само једну мисао: проћи што пре и стићи на жељено место, без обзира шта ће се догодити другоме! Логично, рећи ће неки. Али, да ли је баш тако? Зар је могуће да не можемо даље и више од сопствене потребе? Како то да нас не интересује шта се догађа и да ли можемо помоћи? Откуд то да гледамо а не видимо? Једноставно, имамо „свој пут“ и свој циљ, нико и ништа више нас не интересује. Све што чинимо јесте да смо бесни на онога који нас „оптерећује“ својим проблемом, тако да немамо жељу да станемо и помогнемо. Неки само желе да се то што пре оконча, немајући нимало промишљеног старања за бол и несрећу другога. Битнији су им „изгубљени минути“ од једног живота, тако да све постаје поглед у празно и често загледање у сат, док време неумитно тече. Тај неко, коме ни име не знамо и не желимо да знамо, постаје „препрека“ на путу, гнев се умножава у срцима и страховит набој мржње сконцентрисан је на једном месту, где се води борба за живот или смрт! Мало је оних који успевају да победе гнев и устану из себе и своје себичности, више је оних који осуђују, и није мало радозналих који без имало осећања чекају да се нешто догоди. Све у свему, тешко и бесмислено. Као да су се скупили на једном месту сви они због којих је овај човек несрећан, па се одлучио да на овај начин „оконча“ агонију. Сигурно је то да овај његов чин није за похвалу и подршку, али је трагично то што многи равнодушно чекају да им се „склони са пута“ да би они могли да наставе своје путовање. Због свега тога, овај чин је страшна слика наше трагичне стварности у којој имамо све мање времена једни за друге, не желећи да видимо потребе једни других и не тражећи добре начине да помогнемо једни другима. Размишљајмо о томе можемо ли да помогнемо једни другима да не дође до овако трагичних појава које су опомена свима. Ту није довољно осудити некога за нешто, потребно је бити свагда приправан да се помогне човеку.

ПОБЕДА ЖИВОТА КОЈУ НИСУ ДОЖИВЕЛИ СВИ

На крају крајева, живот је сачуван, победила је упорна борба присутне мањине, покушај самоубиства је спречен. Али, бес оних који нису стигли тамо где су желели није престао, изостала је радост због победе живота у срцима оних који нису успели да превазиђу себе. За њих је то изгубљено време, а не борба за живот. Под притиском нереализованих циљева, они су сами себе поразили. Нису хтели да стану и науче велику лекцију живота, нити су желели да извуку поуку из свега тога. Остали су затворени у свој очај, за њих постоји само онај човек који је покушао самоубиство, не желе да упознају новог човека који се изборио и одустао од страшног чина. Измерили су га слабим мерама времена које су провели непланирано ту где их је он „зауставио“, не желе да га виде другачије осим као некога ко им је стао на пут. Не интересује их ничији живот осим њиховог, и не виде како их разара бес, не размишљајући да су на тај начин ближи да у неко време и на неком другом месту и сами учине нешто слично, што никако није добро. Али, то је крајњи домет празне осуде, поистовећивање са оним што се критикује. Ове квалификације не треба доживљавати као омаловажавање, неразумевање и осуђивање, већ као позив свима да мало дубље промислимо свој живот и живот другога, и да осмислимо заједничење у вери добрим стваралаштвом. Да не дозволимо да нас поведе на странпутицу било који догађај и да увек стављамо другога изнад и испред себе и својих потреба. Да не закључујемо брзоплето и саможиво, да увек најпре добро расудимо. Да се боримо за свакога човека, никада против било ког човека. Да покушамо да разумемо свакога, како бисмо могли да му помогнемо да стрпљиво носи бреме свога живота. Да не живимо само за себе, него једни са другима и једни за друге.

ЖИВЕТИ СА РАДОШЋУ ОДГОВОРНОГ ОПТИМИЗМА

Гужва на мосту Газела је прошла, сачуван је живот, неки су закаснили на жељено место, неки нису ни успели да крену у жељеном правцу. Али, нико не треба да се осећа поражено, сви треба да покушамо да нешто више научимо једни од других и једни о другима. Одмах треба да знамо да је брзоплето закључивање велика препрека на том путу, па у том смислу је веома важно и потребно да схватимо да никад и нипошто не треба одустајати од живота. И не само свог, него и живота другога човека, живота уопште. Тада ћемо сасвим другачије реаговати на то кад видимо немоћ другога, даћемо све од себе да помогнемо да живот победи. Само на тај начин постајемо стварно јаки и храбри да се суочимо са животним изазовима, неоптерећени жељом да успевамо поражавајући другога. Такође је веома важно и то да разумемо једни друге, како бисмо подржали добродетељ и зауставили зловољу и злодејство. То је могуће само онда кад стварамо заједно, идемо једни са другима кроз живот, а не пролазимо једни поред других себично се склањајући у сопствену испражњеност. То троши радост, умањује оптимизам и угрожава животну радост, па кад нас нешто изненади, ми смо неспремни за добродетељ. Предајемо се осуђивању, не знајући колико нас то раслабљује и спутава у добром стваралаштву. Покушајмо да све другачије видимо и доживљавамо, не сводимо све на приче и препричавање, живимо тако што ћемо имати добру меру у поступању. Ту где смо чинимо оно што је најумесније и најпотребније, не причајмо велике приче без имало делатног остварења. Али знајмо да је реч најпотребнија, жива реч која покреће и подиже, не стоји у месту и тражи остварење. Постаје жива молитва, као обраћање Богу и као конкретно чињење. Овде, у овом случају на мосту, полицајци су били најделатнији молитвеници у борби за живот. Бог зна колико је још било тихих шапата молитве за живот у маси посматрача, незадовољне и радознале публике. Научимо се из свега овога, знајући да је Бог све дао нама у руке, али нама то „бреме слободе“ понекад постаје тешко, претешко. Носимо га идући тесним путем и улазећи кроз уска врата у Царство љубави Божје. Када то знамо, онда све лакше и лепше доживљавамо, учимо се љубави непрестано доживљавајући лепоту живота на најбољи могући начин. Значи, нигде нисмо закаснили, само је потребно да идемо добрим путем богољубља и човекољубља…

Аутор:  Протојереј др Љубивоје Стојановић