Нови распоред Богослужења можете видети на нашем календару. Датуми одржавања Богослужења ће  бити редовно ажурирани.

За ближе информације, молимо Вас да се обратите Проти Тодору или неком од чланова Парохијског одбора. Такође, уколико постоји жеља да се у Вашем месту одржи Богослужење, молимо Вас да нас контактирате.

Парохијски одбор Парохије „Свети Димитрије Солунски“, Кристиансанд, Норвешка

Парохијски одбор жели да обавести парохијане о раду и дешавањима у нашој Парохији у претходном периоду.

Сва Богослужења се служе редовно, како у нашем Парохијском дому у Кристиансанду, тако и у свим деловима Парохије, од Арендала на истоку до Ставангера на западу. Уколико постоји жеља и потреба парохијана да се у њиховој околини одржи Богослужење мимо заказаних термина, молимо Вас да контактирате неког од чланова Одбора или Проту Тодора, како бисмо се договорили.

Богослужења се до 21.августа у нашој Парохији неће одржавати, а у случају потребе, можете се обратити нашем свештенику у Ослу, оцу Горану Босићу, тел. 242 00 992 и 911 17 461.

У вези са наменом Парохијског дома у Кристиансанду, Парохијски одбор је, уз благослов Његовог преосвештенства Епископа Британско-скандинавског Доситеја, уредио на који начин и под којим условима се може користити Парохијски дом. Намера је била да се доношењем Правилника о кућном реду ближе одреде могућности да се, осим Богослужења, дом користи и у друге сврхе: окупљања парохијана, породичне прославе,  духовне и просветне делатности итд.  Чланови одбора су заузели једногласни став да се дом мора користити искључиво у складу са првом и главном наменом објекта, а то су Богослужења. На овај начин је омогућено да се током коришћења дома у ванбогослужбеном времену придржавамо Устава СПЦ, календара и поретка наше СПЦ.

За Парохијски дом је  договорен са банком која нас је кредитирала , по нас повољнији , модел отплате кредита. Одбор ради и на налажењу решења за отклањање техничких недостатака на Дому насталих током и после изградње.

Уз Божју помоћ и нашу слогу, изградњом нашег Храма, биће много лакше регулисање намене Парохијског дома.

Што се изградње Храма тиче, жеља свих нас је да изградња што пре почне. Дозвола за изградњу Храма је добијена крајем априла. По завршетку периода годишњих одмора, Парохијски одбор ће приступити прикупљању понуда за цену изградње, као и могућности финансирања. За нас је битно да овај пут прикупимо учешће за кредит, јер ћемо на тај начин избећи високу камату. Имајући у виду расположива средства у нашем буџету, изградња Храма ће добрим делом зависити од редовне уплате парохијала и прилога парохијана.

Обзиром на значај парохијала за функционисање парохије и планове за изградњу Храма, овим путем молимо и подсећамо парохијане који нису уплатили парохијал да то и учине.

Парохијски одбор парохије „Св. Димитрије Солунски“, Кристиансанд, Норвешка.

Нови распоред Богослужења ће бити објављен крајем августа.

У случају потребе, можете се обратити нашем свештенику у Ослу, оцу Горану Босићу, тел. 24 20 09 92 и 91 11 74 61.

Обавештавамо вас да ће у Парохијском дому, у Кристиансанду, бити организовано гледање утакмица светског првенства у футбалу.

Свим заинтересованим желимо добродошлицу, леп провод и забаву. А такође желимо срећу и успех нашој репрезентацији.

Распоред утакмица можете погледати овде: Raspored Utakmica

С поштовањем
Парохијски Одбор.

Позивамо све парохијане који су у могућности да дођу и желимо вам добродошлицу и леп провод.

Парохијски Одбор

Свети Василије Острошки

Свети Василије

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Умро је 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по Грегоријанском календару (29. априла, по Јулијанском).

Свој браћи Србима који славе Светог Василија Острошког желимо да славу прославе у срећи, здрављу и весељу.

Црквени одбор

Свети апостол и јеванђелист Марко

Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес.

Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.

Тропар (глас 3):

У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.
Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа. На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.

Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место неког старог српског божанства плодности и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

• плетење венаца од биља
• yмивање са биљем
• купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: деца – „да буду здрава као дрен“, девојке – „да се момци грабе око њих“, старији – „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Историја

У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Свој браћи Србима који славе Ђурђевдан желимо да славу прославе у срећи, здрављу и весељу.

Црквени одбор

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

Чак и ако оставимо по страни, моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре.

Интересантно је да се реч „срећа“, – „tikhi“, на древном грчком, појављује врло ретко у Светом Писму, а ни једном у Новом Завету. Појам је преширок и непрецизан. Сам по себи нема смисла. Уместо њега, Свето Писмо користи јаснији и одређенији термин, „радост“ (“khara”, на древном грчком), која је једна од саставних делова среће.

Христос говори следеће о срећи: „… да радост Моја остане у вама, и радост ваша се испуни.“ Он такође наговештава одакле долази ова радост: „Ако заповести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свог и остајем у љубави Његовој.“(Јован 15:10-11)

Овде имамо одговор на вековима старо питање. Права срећа, права радост је љубав Божија, бити са Њим. Ово је у потпуности потврђено Светим Апостолом Павлом када говори: „Јер Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу“ (Рим. 14:17). Јован додаје ово: „… и вашу радост нико неће узети од вас“ (Јован 16:22).

Ово значи нико и ништа – ни патње, ни лишавања, ни прогони, чак ни сама смрт.

Ово је добро схваћено од оних који су за себе решили вековима стар проблем људског рода и који су нашли срећу: од Хришћанских Светитеља и оних који су угодили Богу, прошлих и садашњих. Ипак њихово понашање је збуњивало друге. Древни Римљани нису могли да схвате зашто су Хришћани били толико радосни. Савремени пагани, од којих већина номинално мисли о себи као Хришћанима, поставља исто питање.

Постоји широко распрострањено, романтично, Западноевропско мишљење, које се често нуди као одговор на ово питање, а које гласи отприлике овако: то је зато јер су људи древног света имали мало разумевања о томе шта се дешава после смрти, људи су се бојали смрти, а Хришћани су се залагали за умирујућу идеју да ће људи живети после смрти, да је Христос спасио све и свима обећао вечни живот и небеско блаженство, и то је разлог зашто су Хришћани толико радосни. Ово мишљење у једном или другом облику је врло уобичајено, али је потпуно нетачно.

Уствари, Христос уопште није обећао небеска блаженства. Често Христос даје застрашујућа упозорења: „онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мат. 24:51); „… идите од Мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мат. 25:41); „и ови ће отићи у муку вечну…“ (Мат. 25:46). Даље, Свети Апостол Петар говорећи о ужасној опасности вечних патњи која виси над нама, подсећа нас, да се чак и праведни једва спасавају а да се неверни и грешни скоро никад (1. Пет. 4:18).

Још једно мишљење рођено у Протестантизму, које је поприлично уобичајено међу слободно настројеним Хришћанима, је да је то суморно начело посмртног живота и тешкоћа спасења производ каснијих раздобља, „суморних, тужних подвижника/монаха“; и да је у древном Хришћанству преовладавало „светло расположење и схватање да нечије спасење, потиче само од нечије вере у Христа.“ Они који верују ово измишљају сопствену верзију Хришћанства, без икаквих основа или потврда у Јеванђељима, Посланицама или древној Хришћанској историји.

Например, читајући Јерму, писца првог века и видећете како су захтевни били рани Хришћани по питању спасења и како су јасно схватали да и најмањи наговештај неморалности поставља човека у опасност вечне смрти. Ова књига је писана уз застрашујуће речи црквене песме – „патње грешних су безграничне.“ Ово је било још више изражено у питањима чистоте вере и оданости Цркви.

Према томе, Хришћански поглед може да изгледа много мање веселији од паганског. Пагани имају посмртни живот „царства сенки“, нејасно одређен, од кога неко може развити најразличитије идеје. На једној граници неко има „Јелисејска Поља“, царства среће, у које је врло лако ући. На суморном крају спектрума, неко има појам ништавила, потпуног уништења након смрти. Да наведемо Сократа, „Пошто нисам патио пре појављивања на овој земљи, следи да нећу патити када је напустим.“

Ако упоредите ово, са ужасном сликом вечних патњи и пакла, видећете да је површни поглед о разлозима радовања првих Хришћана, у суштини погрешан. А поред свега тога, та Хришћанска радост је постојала и постоји. Јасно сија у сваком реду Житија Мученика и Подвижника и сија и даље у животима монаха и у Хришћанским породицама. Уствари то само заслужује тај термин.  И што је особа више духовна, јаснија је и савршенија њена радост. Ова радост, овај светли поглед на свет, никада није напуштао ране Хришћане, чак и током патњи и на вратима смрти.

Шта је онда разлог ове радости? Одговор је наравно, Вера. Али не на начин на који је Протестанти схватају. То није формална, беживотна вера, без икаквог херојско духовног напора (подвига) – (након свега, чак и „демони верују и дрхте“) пре је то животворна, активна вера која живи у чистом срцу и која је загрејана милошћу Божијом, вери која гори љубављу према Богу и јача наду на Њега. Као што је један савремени Хришћански писац написао врло добро, „Није довољно веровати у Бога, неко мора такође и да Му верује.“

Молитве са служби: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, на прави начин описују праву Хришћанску веру. То је пуно поверења, дечије предавање себе у Руке Божије. Ово је оно, што је као и увек, отварало врата истинској радости, истинској срећи.

Ако Хришћанин верује Богу, онда је он припремљен да прихвати све од Њега: Рај или пакао, патњу или блаженство, јер зна да је Бог бесконачно добар. Када нас Он кажњава, то је за наше добро. Он нас толико воли, да ће покренути небо и земљу да нас спаси. Он нас неће издати, чак ни из најбољих разлога и сигурно ће нас спасити, ако има и најмање шансе. Као што и Свети Августин каже, „Једини бег од гнева Божијег, је Милост Божија.“

Са овим разумевањем, радост и лакоћа чврсто се усељавају у срца Хришћана и ту нема  места за туробност. Свет, бесконачни свемир припада мом Богу. Ни један догађај, од најмањег до највећег, не може да се догоди без воље Божије, а Он ме бесконачно воли. Чак и овде на земљи, Он ми дозвољава да уђем у Његово Царство, Његову Свету Цркву. Он ме никада неће изгнати из Његовог Царства, док год сам Му веран. Штавише, ако паднем, Он ће ме подићи чим схватим свој грех и понудим сузе покајања. Зато ја поверавам своје спасење и спасење не само мојих ближњих, већ и целог света у Божије Руке.

Смрт није застрашујућа, она је побеђена Христом. Пакао и вечне патње чекају оне, који се свесно и својом слободном вољом, окрећу од Бога, који више воле суморност греха, од светлости Његове љубави.

Радост и вечна блаженства чекају верне. „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1.Кор. 2:9)

Нека нам увек-милостиви Бог помогне да задобијемо пуно поверење у Њега.

Господе, спаси нас, који Ти се молимо.

Архиепископ Натанаил Лвов

Са великом радошћу, примио сам ваша два писма, која сам прочитао са великом ревношћу и марљивошћу. Моја је дужност да вам одговорим и да вас водим према томе. Ја ћу међутим, да упутим свој одговор обојици, јер сте обојица Богољупци, и обојица имате једнаку потребу духовног вођења и образовања. Ви сте према томе, обавезни не само да питате, већ и да слушате шта Оци говоре.

Истине је да сам био забринут, читајући у вашем писму да сте били немарни у својим обавезама и да сте упали у многе детиње будалаштине. Био сам такође веома радостан, да сте се покајали и желите да вас саветујем на путу покајања, са циљем да би могли да задобијете милост нашег Благог Бога, Кога сте, вашим дечијим, рђавим понашањем, веома ожалостили.

Увредити Бога и скренути са пута Његових заповести није необично; цела људска природа се лако спотиче и веома често пада у грех. Међутим, остати у злу је тешка заблуда, морамо бити веома опрезни, јер тешко нама, ако се нађемо непокајани у време нашег одласка.

Међу многим методама које ђаво – непријатељ и уништитељ наших душа – користи да обмане оне, који исправно живе Православно Хришћанство, посебно млади, јесте да постави другу замку, којом је у стању да обмане многе младе људе и да их у потпуности одведе у пропаст.

Зли поставља ову замку, Божију милост, под видом доброг и саосећајног, чинећи да се појављује као мамац за младе, мамећи их на слободу, смех, шалу и гестикулације, отвореност и коначно, на употребу и злоупотребу алкохола, на све оно што се не чини катастрофалним свету, која се називају средствима „слободе“ коришћењем политичких и лукавих покровитељстава.

Тако, навикнувши их на лоше навике, омладина постане испуњена страстима и онда бива наругана од стране ђавола и сличних људи. замка је покривена тешком сенком и апстрактним оправдањима, чинећи да изгледају као веома мали греси и да ће након проласка тог доба, све то проћи; и након свега, да су то ствари, које би само пустињаци и монаси у планинама требали да избегавају.

Када би само могли да схвате како велика невоља бива овим тврдњама, желели би да се одвоје од тих изговора и применљивих извињења као од смртоносне змије. Циљ је кушача сатане, да прво убаци у омладину све ове мале грехе и тако паралише њихова чула, подстичући их на шалу, непристојне слике, шаљивост и пијанство, што рађа све остале страсти.

Молим те да питаш, са много опреза, непокајаног, страсног пријатеља, да ти исприча како је привучен таквим одвратним страстима. Из одговора ћеш научити да је главни разлог и почетак страсти био у немару и равнодушности према узроцима које сам поменуо. Као што телесне страсти долазе из занемаривања малих ствари, тако је исто и у духовним; од дечије будалаштине, човек долази до нивоа непокајаности и очајања.

Истина је да је Господ наш Исус Христос, видећи спотицање људске природе, прима са отвореним рукама грешника који се враћа. У исто време, међутим, Он говори: „Бдите и молите се, јер не знате дан ни час када ће доћи Син Човечији.“ Он нас тако подстиче да увек будемо спремни и да у нашим судовима имамо уље покајања и сваку другу врлину, тако да не би били искључени из брачне ложнице као луде девојке. Истина, постоји покајање, и када је млади човек чист и избегава лоше друштво и пијанство, али мало одступа, тада покајање брзо брише свеже грехе.

Када, међутим, кроз лоше навике, тело постане роб греху, постаје веома тешко, и од многих само пар њих ће бити у стању да буде ослобођено од (непријатељевих) префињених замки.

Знајући ово, драги моји Константине и Јоване, од сада немојте, ради Бода, да се предајете паралишућој разлабављености ваших чула, флертовању ни шалама, пијанству ни лошем друштву, због којих се губи страх Божији и бивате заробљени од стране демона самољубља и раскалашности. Бирајте боље врлински живот према Богу, опонашајући вашег духовног оца у свему. Он је једини који ће вас обучити за стање, угодно Богу, и показаће вас као Небеске грађане.

Са циљем да путујете чврсто путем Божијим, морате:

1. Показати велику послушност, поверење и прихватање према вашем духовном оцу, говорећи му увек истину.
2. Престаните у потпуности са говорљивошћу и шалама, јер као што смо рекли, тамо где постоји говорљивост, страх Божији се губи.
3. Имајте одређено време сваке вечери за молитву, коју ће вам ваш духовник дати
4. Када сте у цркви, будите потпуно сконцентрисани на слушање Божије Литургије, тако да би благодат Светога Духа могла ући у ваша срца.
5. Држите без пропуштања све постове Цркве, и не опонашајте путеве пропасти данашње геберације.
6. Када год је могуће, избегавајте вино и посебно алкохолна пића која појачавају телесне страсти.
7. Када имате слободног времена, проводите га читајући Отачке књиге.
8. Чувајте се од неких духовника и учитеља, који се праве да вас уче врлинама и покајање, али представљају похотљивост, напуштањем постова и обесхрабривањем омладине од подвижништва, умерености и Отачких дела, и који такође говоре против монашког живота. Какву штету ово може донети младом човеку, бескорисно је рећи, јер само видео многе, који су били намамљени овим обмањујућим подстицајима, поставши несвесне жртве.
9. Имајте велико поштовање посебно према Нашој Госпођи Богородици, Која ће вас увек чувати на путу вашег спасења.

Са поштовањем, шаљем вам целив

Монах Данило,
Света Гора Атос
19. Јун, 1902.