Молба за помоћ угроженим породицама погођеним поплавама на подручју града Зајечара

Част нам је обратити вам се са молбом за помоћ угроженим породицама погођеним поплавама на подручју града Зајечара. Према тренутним информацијама поплављено је око 600 кућа, евакуисано око 300 лица, а причињена је материјална штета од око милијарду динара. Наша угрожена браћа, сестре и дечица вапију за помоћ.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Јустина, Црквена општина Зајечар је у сарадњи са Црвеним крстом и Кризним штабом града Зајечара започела прикупљање помоћи у конзервираној храни, флашираној води, одећи, средствима за хигијену и новцу.

Вашу помоћ у роби можете допремити у просторије Епархије тимочке у Зајечару, а новчану помоћ можете уплатити на жиро-рачун Црквене општине Зајечар број 160-131997-39 Banca Intesa са назнаком: помоћ за поплављене.

„Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16).

Старешина Саборне цркве
Протојереј Игор Ивковић

Глумац ће гостовати 23. јануара у Парохиском дому са почетком у 19.00.  Петар Краљ ће изводити познате одломке из својих позоришних представа.

Улаз 100,00 круна. За све испод 18 година улаз је слободан.

Овога Божића смо посебно испуњени радосном тугом што нас је оставио наш велики патријарх Павле и преселио се са земље на небо, речено је у празничној поруци.
„Дубоко верујемо да ће он, по слободи дарованој му од Бога, са свима светима из рода нашега“, наставити да се моли за нашу Цркву и наш распети народ, заједно са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и свим Светим прецима нашим, који су препознали и примили патријарха Павла „као свога и себи равнога“, наводи се у посланици Српске православне цркве.

Празничну поруку православним верницима у Српској патријаршији прочитао митрополит црногорско-приморски Амфилохије, чувар патријарашког трона до избора новог поглавара СПЦ.

„И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, колевци нашега народа. Поручујемо им у љубави Христовој да се врате својим косовским огњиштима и остану да живе са својим светињама, чувајући наше Косово, ‘грдно судилиште’, поручују у посланици.

Митрополит Амфилохије поручио је у посланици да никад не губи наду да ће Бог просветити разум оних којима је данас предао у руке земну моћ и власт над државама и народима и да у духу правде Божије и људске, преиспитају своје неправедне одлуке о Косову и Метохији.

Једино тако ће се обновити мир и заједништво на Балкану и у Европи и вратити угрожено достојанство православном Српском народу, речено је у посланици.

„Молимо се, такође, да новорођени Кнез мира искорени рат, насиље и неправду свуда у свету, како би се коначно зацарио мир и праведност међу свим људима и народима земаљским“, речи су чувара трона СПЦ, у посланици.

Срби су, као древни хришћански народ, „оставили неизбрисив печат у историји и цивилизацији савремене Европе и света уградивши себе, једном за свагда, у њихову будућност“, поручили су архијереји Српске православне цркве.

„Божић нас све и свагда позива да живимо у братољубљу и богољубљу и у јеванђелској скромности“, истиче се у празничној поруци СПЦ.

У празничној поруци Српске православне цркве каже се да српски народ, ма на ком континенту живео, треба да чува своју православну веру, језик и писмо које је стекао у време Кирила и Методија и кроз светосавску просвету.

У англосаксонским језицима, етимологија сеже до речи геол од које је добијена данашња енглеска реч Yule. Енглеска реч Christmas скраћеница је од синтагме Christ’s mass (Христова миса), а потиче од средњоенглеског Christemasse и староенглеског mæsse. Други етимолози верују да је то посуђеница од египатске сложенице Khristos-Mas (Христово рођење).
У осталим језицима се назив Божића веже уз речи које описују рођење – у шпанском (navidad), португалском (natal) и француском Noël. У немачком Weihnachten значи „света ноћ“.
Утицајем енглеског језика проширила се и скраћеница xmas. У старим грчким скраћеницама Новог завета, грчко слово хи (χ) прво је слово имена Христ (Χριστός). Од средине 16. века слично се латиничко слово H користило за скраћеницу речи Христ.

Датирање

Већина хришћанских цркви слави га 25. децембра. Међутим, источне цркве славе га 7. јануара, јер по Јулијанском календару 25. децембра пада на тај дан. Божић је у многим државама света државни празник.
Божић спада, заједно са Ускрсом и Духовима, међу три највећа хришћанска празника. Божићно време траје од Божића па до празника Светих Трију Краљева.
Будући да у Новом завету не стоји када се тачно родио Исус, први хришћани нису славили Божић, него само Ускрс. Божић се почео славити у Риму у 4. веку (у изворима доказана година 336.). До данас није јасно зашто се Божић слави баш 25. децембра. Превладавајуће је мишљење да се Божић почео славити тог датума зато што се тог датума у тада још увек већински паганском Риму славило рођење бога Сунца Сола па је Црква желећи потиснути тај пагански празник тада почела славити рођење Исуса Христа који је Божанско Сунце са висине.

Исусово рођење

Према Библији Исуса, Божјег сина, родила је Девица Марија благодаћу Светог духа, уз помоћ свога мужа Јосипа у граду Ветлејему. Цар Аугуст заповедио је пописивање становништва па су Јосип и Марија кренули на пут. Због гужви нису могли наћи место у свратиштима па су на крају завршили у штали, окружени домаћим животињама где се Исус родио.
Анђели су пастирима дојавили вест о Исусовом рођењу па су први видели дете. После је звезда репатица довела света три краља до Исуса.
Призор у бројним приказима и уметничким делима укључује свету породицу, мудраца – Валтазара, Мелкиора и Гашпара који су Исусу донели поклоне – злато, тамјан и измирну.

Приказ рођења Исусаа по Лукином јеванђељу (1-2):
У оне дане изађе наредба цара Аугуста да се проведе попис свега света. Бејаше то први попис извршен за време Квиринијевог управљања Сиријом. Сви су ишли на попис, сваки у свој град. Тако и Јосип, будући да је био из дома и лозе Давидове, узиђе из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју – у град Давидов, који се зове Ветлајем – да се подвргне попису заједно са својом заручницом Маријом која бијаше трудна. И док су били онде, навршило јој се време да роди. И породи сина свога, прворођенца, пови га и положи у јасле јер за њих није било места у свратишту.

Бадњак

Име бадњака повезано је са речју „бдети“ (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући Исусово рођење. Због самог обичаја бдења и некадашње ситуације без електричне струје и модерних апарата, било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно постале и симболи новог живота и наде. Правиле су се посебне свеће, тзв. воштанице.
На сам Бадњак су се укућани рано устајали, а жене су направиле божићни ручак, поспремиле дом и наприле немрсну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Углавном се јела риба, често бакалар, пекао хлеб који би био на столу све до празника Света три краља, а његова величина је симболизовала обиље наредне године. Мушкарци су ранили стоку која је такође требала бити спокојна због божићних светковина, а такође су припремали дрва за огрев и набављали храну коју би домаћице потом приправљале. Након вечере одлазило би се на традиционалну литургију, тзв. поноћку, на којој би се дочекао Божић.

Бадњак и слама

Стари обичај је био унети на дан пре Божића три велика пања која симболизују Свету тројицу и поставити их поред огњишта. Из њихове ватре палиле су се свеће, а често би се у ватру у којој су ти пањеви горели додао део гозбе и пића, а њихова би ватра требала донети мир и добро укућанима. Бадњаком се називао и само један велики пањ или пак велика зелена грана коју се обично прислањало уза зид, било са спољне, било са унутрашње стране дома. Кад би отац породице уносио бадњак, честитао би укућанима који би му потом узвраћали.
У кућу је обично отац породице уносио сламу коју би се распрострло по поду, симболизујући Исусово рођење у птали на слами.
Слама би се поставила под столом певајући божићне песме. Често су жене извлачиле сламке, која би ухватила дужу, имала би већу и бољу преслицу. Од остатка сламе правили су се венци и снопови који су симболизовали плодност и добар урод или би се слама поставила на стол прекривена, најчешће белим, столњаком. На слами се седило и причало све до одласка на поноћку, а често се по ноћи на њој и спавало, симболизовајући самог Исуса.

Божићно дрвце

Премда је кићење божићног дрвца стар обичај, у неким крајевима он није био раширен све до средине 19. века, углавном утицајем немачке традиције и просторно-политичких додира. Без обзира на то што кићење дрвца није било раширено, домови су се пре свеједно на Бадњак китили цвећем и плодовима, а посебно зеленилом, а то су најчешће чинила деца. Испрва су се китила белогорична стабла, а после зимзелена, и то воћем, најчешће јабукама, али и шљивама, крушкама те разним посластицама и украсима направљеним од папира, најчешће ланци и разне нити. Чест су украс били позлаћени ораси и љешњаци којима се китило дрвце, а најчешће су се постављале свеће, симболи наде и божанства. После су се постављали и комадићи вате, воска или папира који су симболизовали снег на дрвцу и тако су га украшавали. Имућнији су имали посебне фигурице и украсе.
Испод дрвца редовно су се стављале јаслице, направљене најчешће од дрва. На почетку су биле само у црквама и код имућнијих људи, а често је постојало „надметање“ ко ће направити лепше јаслице. Јаслице су често носили пјевајући коледари.

Чесница

Чесница се сматра изузетно важним обредним колачом. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се месила првог дана Божића кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи „чест“, „део“, „срећа“, јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Веровало се да чесница представља добар род усева.

Божић

На Божић се често одлазило на три литургије, за почетак на поноћку на сам Бадњак на којој би се дочекао Божић, затим на ранојутарњу литургију зорницу, тзв. малу литургију где се обично причешћивало, а на полданицу или велу мису одлазило се по дану. На литургије су девојке често одлазиле у различитим свечаним хаљинама.
Жене су дан пре припремиле богати божићни јеловник, а ручак је био свечан и богат па је за столом окупљао целу породицу. Јело се воће, поврће, месо, разне печенице, хлеб, хладетину, пецива и бројна друга јела.
После ручка одлазило се честитати родбини и пријатељима, а потом осталим мештанима. Коледање или честитарење чинило се певајући традиционалне божићне песме, а честитаре би се често даривало.
Младићи су девојкама често као традиционални божићни поклон поклањали тзв. божићницу, украшену јабуку. Први посетилац који би посетио кућу на Божић, тзв. полазник или положеник, требао би бити здрав, крепак, весео што би дому донело срећу, а често су се унапред домови договарали о „случајом“ посетиоцу како се не би изазвала несрећа. Ако би пак на Божић падала киша, веровало се да ће уродити све што се окопа мотиком.

Након Божића

Наредни празници су такође имали своје обичаје. На Светог Ивана, наредног дана, благосливљало се вино, а слама се износила из дома и постављала на воћке да би боље родиле наредне године. На дан Невине дечице наредног дана се често вршило тзв. шибање, кад би се људи лагано ударали врховима шиба, обележавајући бол убене дечице. На мисама су се благосливљала деца. На Нову годину међусобно би се честитало, али би угођај био мање интиман за разлику од божићног.
Свршетак дванаестодневнице, дванаест божићних дана, празник је Света три краља или Богојављења. На тај дан се спомињемо три мудраца који су даривали Исуса, одлази се на мису, скидају се украси и завршава празнично раздобље. Благосиљају се куће за наредну годину, а благословљеном су се водом благосиљали и вртови те будуће летине. Често су божићне песме певали тзв. звездари одевени у три краља носећи звезду.

Референце:
Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.

Православна црква слави Ваведење, успомену на дан када је Богородица, у пратњи својих родитеља Јоакима и Ане, први пут дошла у Јерусалимски храм. Ваведење је слава манастира Хиландара, као и многих породица.

Православни верници и Српска православна црква данас обележавају празник Ваведења, који симболизује довођење трогодишње Марије у Јерусалимски храм. Ваведење је слава манастира Хиландара.
Фреска Ваведења Пресвете Богородице у Саборној цркви Хиландара
По хришћанској легенди, увођење (ваведење) Богородице у храм пратила је, осим родитеља Јоакима и Ане, многобројна родбина и пријатељи који су три дана путовали од Назарета до Јерусалима.

На вратима храма дочекао их је старац Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео не само у храм, већ и у део назван Светиња над светињама, у који је могао да уђе само првосвештеник. Марија је у храму остала девет година.

Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу децу. Тако су, по предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да девојка остане девица до краја живота, већ је свака морала да се уда.

Марија је живела у Јосифовој кући као што је живела у храму те је, по хришћанској легенди, она била прва монахиња – она која је живот завештала Богу.

У народу се Ваведење назива и Света Пречиста. На овај дан, који се зове и Женска Богородица, светкују се родиље и нероткиње, а многи се на овај дан и причешћују.

У Србији је ово усечни дан, дан када се не предузимају важнији послови. Осим оних који овај дан светкују као своју славу, то је и дан који светкују сточари.

Према народној традцији у источној Србији су на основу времена тога дана предсказивали род усева – ведро небо обећава добру летину.

АРАНЂЕЛОВДАН – СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО

По бројности свечара на другом месту слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Поштовање у Цркви

Црква Арханђела Михаила назива Архистратигом (αρχιστρατηγός – главнокомандујући), сматрајући га главом све војске анђелске која поштује вољу Божију. Овакво схватање је преузето од Апостола, што је потврђено и кроз случај спора који је Арханђел Михаило водио око тела Мојсијевог (Јд 1,9). Познате су и молитве Михаилу за исцелење оболелих, а то је повезано са вером да је Арханђел Михаило победник над злим духовима, који се у Хришћанству сматрају узроком свих болести. У Цариграду је Михаило поштован као велики исцелитељ, и њему у част је подигнута светиња Михалион (80km од Цариграда), на месту на коме се јавио цару Константину Великом. Хришћанска есхатологија даје велику улогу Арханђелу Михајлу у коначној победи над злом, као и учешћу у самом Суду Господњем, што је попраћено и одговарајућом литургијском химнографијом.

Начин прослављања

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило „живи светац“. Не постоје „мртви свеци“. Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог – Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су „тако радили и њихови очеви“.

Чуда Арханђела Михаила

У близини Јерапоља у Фригији, постојао је храм посвећен Арханђелу Михаилу, кога је из захвалности саградио отац оболеле кћери, након што је излечена интервенцијом Михаила. У том храму је 60 година служио као црквењак Архип Јеротопски, који је био познат по свом благочестивом хришћанском животу. Незнабожци су из злобе према Архипу решили да га убију и униште храм. Зато су променили ток две реке, тако да се заједно сливају у једно корито, које су онда усмерили према храму. Архип се помолио Арханђелу Михаилу да спречи ту невољу, и молитва му би услишена. Михаило се појавио и ударцем свог жезла направио расеклину у гори, која је скренула ток реке, тако да је храм остао нетакнут.

Арханђел Михаило је научио Свете мученике Флора и Лавра (18. август), да управљају коњима. Због тога се на иконама, они увек приказују са коњима чије узде држи Арханђел Михаило.

Према предању, Михаило је спасао дете које су разбојници хтели да убију бацивши га у море, како би преотели благо које је дете нашло. У спомен тог чудесног спасења, бугарски цар је наредио да се сагради храм у част Арханђела, а пронађено благо је искориштено за украшавање тог истог храма.

Чудновато спасење града Новгорода 1239. године, од војске Бати-кана, описано у Волоколамском патернику, приписује се Арханђелу Михаилу. Патерник сведочи да су Бог и Богородица заштитили град пославши Архистратига Михаила да запрети Бати-кану да не сме да напада град. Када је поменути кан видео икону Михаила у Кијеву, рекао је: „Овај ми је забранио да војујем на Велики Новгород.“

Народне приче о Арханђелу Михаилу

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је – болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом – која беше његова слика и прилика – шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: „Зар ти ништа не даде Бог?“ Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: „Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити“. Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: „Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!“ Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас – уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

Свој браћи Србима који славе Светог Арханђела Михаила желимо да славу прославе у срећи, здрављу и весељу.

Манастир је крајем 16. века премештен на садашње место са првобитне локације изнад села Раковице. Неповољан положај манастира (поред насеља, у близини важне саобраћајнице) учинио га је лаком метом за турска пљачкања, тако да је пресељен на скровитије место, дубље у шуму.

Манастир се не помиње у црквеним изворима све до краја XVI века, када се јавља као активни учесник црквено-историјских дешавања. Ратне страхоте које су задесиле земљу уз сеобу Срба нису заобишле ни овај манастир. Монаштво га је напустило крећући се ка северу и носећи са собом црквене драгоцености и богослужбене књиге. Њихово кретање можемо пратити на основу записа на појединим књигама.
Ангажовање раковичког калуђера Григорија, који се истакао као врсни дипломата у аустријско-турском рату, омогућило је манастиру повољнији положај у наредном периоду. Наиме, отац Григорије је посредовао при склапању Карловачког мира (1699), чињећи значајне услуге руској дипломатији. Руси су узвратили дарујући Григорију лично, али и манастиру новац, богослужбене књиге, одејања, сасуде и четири иконе које су биле намењене манастиру Ватопед. Захваљујући томе, манастир се економски опоравио до те мере да је финансирао обнову манастира Тресије (испод Космаја), који је у то време имао заједничку управу са Раковицом.

Нова страдања манастир је претрпео избијањем Аустријско-турског рата (1737-1739). Монаштво је са турским надирањем страховало од одмазде, јер је помагало Аустријанце, тако да су спашавајући животе, побегли заједно са многобројним српским живљем и аустријском војском. Уточиште су нашли у Срему, у манастиру Велика Ремета, поневши са собом највредније црквене ствари. Упркос томе, манастир Раковица није дуго остао пуст, јер су Турци дозволили једној мањој групи калуђера да се врати у свој манастир. Са падом Београда у турске руке (6. августа 1730) и губитком наде за скори повратак, сачињен је 14. септембра 1739. године уговор о спајњу ова два манастира под једну управу. Тешко одржавање везе са Реметом, која се налазила у другој држави, неминовно је условило осамостаљивање Раковице.

Манастир поново страда током великог Аустријско-турског рата (1788-1790), и бива сурово кажњен због активности монаха на страни Аустрије. Био је опљачкан, спаљен, а игуман Софроније, који је Србе окупљао и подстицао на борбу, обешен је о брест пред манастиром.

По завршетку рата и потписивању Свиштовског мира (1791.), приступило се обнови Раковице уз велику подршку кнеза Милоша Обреновића, који је посебно ценио улогу манастира у народном животу. Његово нарочито старање о овој светињи је било подстакнуто и тиме што је његов син Тодор био сахрањен овде. Током 1822. године финансирао је изградњу троспратних манастирских келија са великом трпезаријом и кнежевим конаком.

За положај манастира је било од изузетне важности везивање и осталих чланова породице Обреновић за њега. Осим Милоша и кнегиње Љубице (по којој се један манастирски део зове „Љубичин конак“), о манастиру су се касније усрдно старали кнез Михаило и Томанија Обреновић, супруга Јефрема Обреновића.

Она је заједно са мужем и децом и сахрањена у припрати цркве, а насупрот њихове породичне гробнице почива Миливоје Блазнавац, муж Јефремове унуке Катарине. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић.

Црква је обновљена тек 1861-1862. године када је дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца. Кровни покривач је замењен, постављањем плеха уместо црепа.

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Има два кубета. Спољне фасаде су покривене дебелим слојем малтера, тако да се не може судити о оригиналном изгледу фасада.

Првобитан иконостас је био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Христа и Богородице, док су на осталим деловима биле обешене или причвршћене различите иконе рађене на дрвету или платну. Нови дрвени иконостас мањих димензија постављен је 1862. године, а његову израду је финансирао кнез Михаило Обреновић. На њему уочавамо дуборезне украсне елементе који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком XX века старе иконе су замењене новим, које је израдио Рафаило Момчиловић. До 1737. године, иконостас манастирске цркве красиле су четири иконе које је цар Петар Велики даровао Раковици 1701. године. Под најездом Турака, пренешене су у Валику Ремету, затим су их усташе током рата однеле у Загреб заједно са осталим српским драгоценостима, да би напослетку завршиле у Галерији Матице Српске.
Отварањем прве монашке школе у Србији при манастиру Раковици, почело је ново поглавље у животу манастира. Њен рад је на кратко прекинут Првим светским ратом али је убрзо обновљен. За потребе школе и црквене штампарије изграђена је нова зграда, такозвани „Платонов конак“, а залагањем руског Епископа Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање „Раковичког народног листића“ који је садржао популарне чланке намењене ширењу православне духовности.
Школа је функционисала до 1932. године, када је премештена у Манастир Дечане. Просветитељска делатност манастира није прекинута ни у наредним годинама, јер је у периоду од 1949. до 1958. године у Раковици била смештена Београдска богословија.

Манастир Раковица је одлуком Патријарха Германа 1959. године  претворен у женски манастир.

Преко улице и потока је извор – чесма Св. Петке.

У исто време, Одбор је са задовољством узео на знање одлуку генералног директора Радио-телевизије Србије да ће преузимање сигнала преноса, као и коришћење снимка, бити омогућено свим домаћим и страним електронским медијима.

Владика Иринеј је саопштио да ће заупокојена Литургија бити служена у четвртак, 19. новембра 2009. године, у Саборној цркви у 7,30 часова, затим ће молитвена поворка кренути ка Спомен храму Светог Саве у 9,30 часова. Опело ће бити служено у 11 часова, а сахрана ће се обавити у манастиру Раковици.

По личној жељи и Патријарховој препоруци свим верницима, Свети Архијерејски Синод апелује да се на сахрану не доносе венци, већ да се прислуже само свеће, а да се уместо венаца за покој душе угледног покојника, дâ добровољни прилог (по могућностима и доброј вољи верникâ) за довршење Спомен Храма Светог Саве на Врачару.

Владика Иринеј је апеловао да медији, електорнски и штампани, не зову у емисије, нити воде разговоре или траже интервјуе, са разним људима, често неупућенима, без знања Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, односно овлашћених и одговорних лица Одбора за сахрану.

Доставља: Епископ бачки др Иринеј