Турнир се одржава 21.априла са почетком у 10 часова у просторијама парохије на Фрогнеру, Фрогнервеиен 47.

Све информације и пријаве на мејл адресу: srpskodrustvo.ras@gmail.com

Пријава за учешће у износу од 50 кр за децу до 15 година и 100 кр за остале учеснике се наплаћује на лицу места.

Рок за пријаве је петак, 20.април.

САВ ПРИХОД СА ТУРНИРА ЈЕ НАМЕЊЕН ОБНОВИ МАНАСТИРА ХИЛАНДАР

Молимо вас да уколико имате вишка гардеробе или намештаја донесете у парохијски дом.

Унапред хвала

Удружење жена “Vennskapsringen”

Предвиђено је да Литургији присуствују чланови Парохијског и Надзорног одбора, како би се састали  и ближе упознали са парохијанима из овог дела парохије.

Званична адреса цркве је: Hinna Kirke, Gamleveien 30, 4018 Stavanger

Ових дана на кућне адресе парохијана стижу обрачуни о уплаћеним
прилозима у  2011. години а ради одбитка од пореза.
Уколико се износ новца који је уплаћен не поклапа са износом на
извештају, моле се сви парохијани да се обрате благајнику Далибору
Премовићу на тел. 97461137 или маил daliborpre@gmail.com, a ради
извршења исправке.

С поштовањем

ПО “ Свети Димитрије Солунски“

Позивамо Вас да се у суботу, 28.јануара 2012. године окупимо у нашем парохијском дому у Кристијансанду.

Литургија почиње у 10 часова, а после Литургије ће бити уприличена светосавска прослава.

После прославе ће бити одржана годишња светосавска Скупштина парохије, са следећим дневним редом:

1) Извештај благајника о финансијском пословању и пројекција буџета за 2012. годину

2) Извештај свештеника

3) Извештај председника парохијског одбора

4) Избор нових чланова Одбора

5) Изградња Храма

6) Разно

Позивамо вас да се окупимо у што већем броју, како бисмо сви имали могућност да узмемо учешћа у договору о будућности наше Парохије.

Парохијски одбор Парохије „Св.Димитрије Солунски“, Кристијансанд – Норвешка

Божићна Литургија ће ове године бити одржана у Санднесу, у цркви на Лури, у близини тржног центра „Квадрат“. Литургија почиње у 10 часова.

Молимо парохијане који планирају да дођу на Литургију, припреме по нешто од једноставног послужења, како бисмо се после Литургије мало окупили и дружили пре него што наставимо да славимо Божић са својим породицама.

Адреса цркве је: Lura kirke, Kobbervn. 109, 4313 SANDNES

за Android: https://market.android.com/details?id=com.onair.prayerbook

за iPhone: http://itunes.apple.com/ru/app//id490601793

Нову апликацију створио је тим програмера уз помоћ портала www.pravoslavie.ru

Извор: Слово љубве

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. Само што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Бoжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“

Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Светом литургијском сабрању присуствовао је велики број  верника из целе Норвешке,  који су са великим трудом и жртвом прешли велики пут са жељом да присуствују овом литургијском сабрању . Сви су славили Бога и на лицима верника се видела велика  духовна радост и мир. Јер наши Светитељи  су нас подучили да су мир и радост највеће богаство овога и онога света. Ми можемо имати овде на земаљској кугли  све што желимо,  али ако немамо мира,  ништа нам не користи.  А мир долази од Извора мира, од Господа. Господ , када се обратио ученицима Својим, када су затворили врата од страха од Јудејаца , прво што им је упутио било је  :  ,,Мир вам !“ .  Тако и наша Света Црква са Њеним представницима на земљи  жели свима мир и радост од Господа!  Господ ће да нас награди Својим миром ако се мислено изменимо и окренемо према апсолутном Добру . Апсолутно добро је Господ Бог. Он жели да његова деца имају Његову Божанску особину.  Смирење ,  крајње смирење је савршенство хришћанског живота. И смирење је Божанска особина по учењу отаца Цркве. Црква нас учи да где год  станује смирење,  било у породици,  било у друштву ,  храму у којем се молимо заједно,  ма где,  оно увек иза себе излива Божански мир и радост.

Дошавши на нашу заједничку славу и помоливши се заједно Светом Димитрију ,  а на првом месту Господу ,  ми смо доказали да сви желимо да се мењамо на боље.  Промена живота јесте покајање и када смо били на молитви сви смо добили неко олакшање.  Свети оци су нас подучавали да морамо  мислeно да се изменимо,  јер нас је живот много озледио. А могуће је ,  ако се окренемо Извору живота- Богу , да нам Он да снаге и моћи да учврстимо у себи племените мисли, мирне ,  пуне доброте и љубави. Јер Црква нас и учи да добре мисли,  добре жеље и љубав дају мир и утеху свуда.

Тако смо се на светој литургији и молили да нам Господ да снаге и моћи да Га тако силно љубимо као што Га љуби Пресвета Мајка,  Анђели и Свети. Онда ћемо бити блажени и овде на земљи и кроз вечност. Јер Бог је љубав,  мир и радост,  који испуњавају свако створење које га тражи од срца.  Драги парохијани то се могло видети,  колику смо ми радост и мир добили у срцима и на лицима после свете литургије која је била одслужена.

На светој литургији смо могли чути разне молитве ,  између осталог и  ,, у миру Господу се помолимо“.  Дакле мир је основа, односно мир је темељ.

Једна од црквених песама коју смо чули на Светој литургији  у преводу са црквенословенског језика  значи ,, Ми који Херувиме тајанствено изображавамо ,  и Животворној Тројици Трисвету песму певамо,  сваку сада животну бригу оставимо “.

Ово је позив свим вернима да се лишимо сваке бриге која се уселила у нас.  Ако немамо мира ми имамо бриге и тако страда наша душа и наше тело. Треба да се ослободимо тог немира и да опростимо све увреде од срца. Када се опрости од срца онда као да није ништа ни било. Тек тада смо саучесници мира.

У молитви Господњој се и каже  ,, опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим “.

И тај мир не чини само у нама благостање ,  радост и утеху,  него  и свима којима упућујемо наше мисли које су мирне ,  тихе, пуне љубави и доброте. Сви то осећају.   Видите, када је домаћин у кући много оптерећен бригама о опстанку своје породице нико нема у кући мира  ( од његових мисли ). Зато сви ми,  а особито они који руководе кућом треба да се потпуно предају Господу  да им да утеху и снагу да могу да схвате да је Бог свемогући,  и када Му од срца затраже помоћ да ће је добити. Када смо у то потпуно убеђени,  онда нас Господ и теши. Дакле,  ми морамо нашу савест умирити да би стекли мир.  То нас учи Света Црква на божанственој литургији.

Ми смо се на светој литургији молили за оне који су дошли на ово духовно сабрање ,  за наше најближе и за оне који нису могли да дођу из неких разлога. Ми смо се заједно молили за цео свет.

Тог узвишеног дана у нашој Цркви у Кристиансанду смо могли видети како васкрсавамо сви на боље.  Како је дивно Господе када Храм васкрсава. Наша тела су храм Духа Светога и васкрсавајући ми сами нашим сопственим подвизима у нас се усељава Дух Свети. Како је добро и лепо кад браћа живе заједно ( Пс. 132, 1). Заиста је било лепо видети толико наше браће и сестара и деце окупљене око наших духовних пастира.

Славље је било благоукрашено појањем хора парохије Свети Димитрије Солунски  уз молитвено учешће верног народа који је богобојажљиво пратио и учествовао у литургијском сабрању.

Апостол је прочитао  Михајло ,  син господина Бранимира Симића,  са великом одговорношћу и светим задатком који  му је поверен. Све је изгледало савршено.

Свето Јеванђеље је прочитао Отац Тодор парох цркве Свети Димитрије.  Његовом  заслугом,  као и заслугом црквеног одбора, домаћина славе и свих племенитих људи који су помогли припремање славе, памтићемо овај дан као један од лепших.

Литургијско сабрање је прошло у великој духовној радости и примању благослова од стране Његовог  Преосвештенства Епископа Господина Доситеја .

Честитајући свим житељима богоспасаваног града Кристиансанда  њихову славу,  Епископ Доситеј је у својој архипастирској беседи рекао да је данашњи литургијски спомен Светог Димитрија везан за древну заједничку историју Цркве,  за лик светог угодника Божјег,  који је у поштовању и на хришћанском Истоку и на хришћанском Западу.

Проповед  Његовог Преосвештенства Епископа Господина Доситеја је била базирана  на добрим делима,  љубави ,  миру и враћању људи у Цркву Божију а кроз Њу и самоме Богу.  На јачању нашег идентитета  као и његовом очувању. Епископ је нагласио да нама нико други не може помоћи,  већ ми сами себи,  истичући да су пред нама тешкоће , али кроз љубав и заједничку сарадњу све је могуће,  јер се сила Божија у немоћи познаје. Такође је нагласио да ми пишемо српску историју на овим просторима и на нама одраслима је како ћемо је предати деци.  Да нам се деца не постиде када одрасту у туђини, када их странци питају,  ко су и шта су,  и да ли имају Храм у коме се моле и какву традицију им предадоше њихови очеви и мајке.

Да не буду без одговора,  већ да са радошћу и поносом кажу – да је ово  место где се моле,  црква Светог Димитрија која треба да васкрсне и  коју подигоше сви Срби својим благочестивим прилозима. Ово је место где имамо нашу трпезу љубави.  Ово је место где ми славимо нашу парохијску славу и нашег заштитника Светог Димитрија.

Дакле,  на нама је да се вратимо Цркви и Богу и традицији и да се базирамо на деци.  Да им оставимо нашу културу и традицију и веру какву нама предадоше наши оци и мајке и тако са поколења на поколење. Ово су дани када сви морамо да прогледамо и да се одржимо као народ,  јер нас нема пуно.  Црква је увек окупљала и окупља и учи верни народ.  Црква увек зове, а на нама је да се одазовемо и да се обновимо.  Обновимо себе и подигнимо храм у славу Божију и угодника Његовог Светог Димитрија Солунског.   ,, Пустите децу нека долазе к Мени ,  и не браните им ;  јер је таквих Царство Божије!“(Мк. 10, 24)

Ово су речи Христове.  Само то Он тражи и ништа више.  А колико је вас који су мишљења,  да дете не разуме веру,  да је недорасло.  Има ли мајке међу вама која је покушала да у свом детету разбукти религиозна осећања,  која постоје у њему и која су много важнија од разумног схватања.  Не кривите родитељи,  ни дете са његовим неразвијеним разумом,  ни околину,  која по вашем мишљењу штетно утиче на ваш рад са дететом.  Запитајте се шта сте ви учинили  за своју децу да би пришла Христу ?  Да ли ваша деца знају нешто о Оном који их највише воли?  Шта сте урадили да се искра њихове љубави распламти у пожар,  да би кроз љубав гледали Онога који их позива ?  Мајке будите пример вашој деци у молитви.  Родитељи,  привођење ваше деце Христу почиње молитвом за њих још пре њиховог рођења.  Ако је ваш дом  „црква у маломе“,  они ће се окренути ка Христу пре него што проходају.  Не реците   рано је,  јер што даље то горе , да не би они сами при неизбежном крају своје животне трке казали : доцкан ! Хришћанство је објављено свету кроз Цркву и као Црква. Црква је неодвојива од Личности Господа Исуса Христа.  Она је била у Христу и сабранима око Њега када је Господ Христос  био на земљи,  али и по славном Вазнесењу,  Христос је остао са Апостолима и вернима у Цркви.  Тиме је на тајанствен начин испунио завештање дато Својим Ученицима : “ И ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека“  (Мт. 28, 20).

Ми Срби смо вековима корачали стазама и стопама Светога Саве и тако треба и да живимо и даље.

Његово Преосвештенство је благословило да се причесте сва деца.  Тај тренутак је био најлепши.  Док је Епископ Доситеј причешћивао децу,  могли смо  видети коме морамо оставити у наслеђе оно што је започето,  а то је нова Црква за коју је неопходна помоћ сваког Србина и Српкиње на овим просторима.  Пазимо дакле да се не постидимо ми пред  децом нашом.  Да и њих не осрамотимо.  Да се и ми не постидимо када дођемо пред оце и мајке наше и праоце у Ономе Свету.   Да нас они не запитајају :  Где сте били када се писала књига вечнога живота ? Где сте били када се писала историја Срба у Норвешкој  ? Где сте били када је васкравао храм у Кристиансанду ? Да ли сте спавали ?

После свете литургије Његово Преосвештенство Епископ Доситеј  са  свештенством  је благословио и освештао жито и славски колач. Поменувши и помоливши се  за кумове овогодишње славе  господина Николу Васића и господина Зорана Ристића,  да их Господ благослови и подари им сваки мир и напредак, као и домовима њиховим.

На позив Епископа Доситеја  део славског колача и свету и часну обавезу кума парохијске славе за следећу годину преузело je  српско удружење   „Војвода Мишић“  са председником господином  Александром Кaнтаром.

Славски ручак  и све обредне понуде не представљају само јело ради јела,  него је то заједничко обредно једење и пијење ( со- јастије и со –питије ).  Зато о слави,  домаћинова кућа није само гостољубиви дом него и истовремено и нека светионица :  и кућа и породица су црква,  тј.  заједница ,  где се приносе Богу на дар побожне мисли, жеље,  захвалност,  дочекују се и примају гости,  по узору на библијског праоца Аврама који је угостио три непозната тајанствена путника.

Тако је и било у Кристансанду на слави. Сви смо били једно и сви смо дисали као једно. Сви смо мислили као један ,  а целе себе смо предали у руке Божије радујући се.

Славску трпезу  увеселили  су  познати музички уметници из Осла : Стевица Крајиновић,  Ивана Милашиновић  и Јелена Марковић уз пратњу,  Милана Петровића и Драгана Станковића.  На репертоару су се могле чути многе познате народне и староградске песме. Док су певали наше традиционалне песме сећали смо се наших крајева из којих смо  дошли и наше отаџбине.  Али знајући превасходно да је наша Отаџбина на Небу,  ми за време овога живота треба да се оправдамо речима и делима и да наставимо са доброчинствима које смо започели, јер само дела љубави остају вечна.

И да нам Господ подари да се пре свега сложимо,  умножимо и обожимо као народ.

Александар Радуновић, Осло