Позивамо Вас да се у суботу, 28.јануара 2012. године окупимо у нашем парохијском дому у Кристијансанду.

Литургија почиње у 10 часова, а после Литургије ће бити уприличена светосавска прослава.

После прославе ће бити одржана годишња светосавска Скупштина парохије, са следећим дневним редом:

1) Извештај благајника о финансијском пословању и пројекција буџета за 2012. годину

2) Извештај свештеника

3) Извештај председника парохијског одбора

4) Избор нових чланова Одбора

5) Изградња Храма

6) Разно

Позивамо вас да се окупимо у што већем броју, како бисмо сви имали могућност да узмемо учешћа у договору о будућности наше Парохије.

Парохијски одбор Парохије „Св.Димитрије Солунски“, Кристијансанд – Норвешка

Божићна Литургија ће ове године бити одржана у Санднесу, у цркви на Лури, у близини тржног центра „Квадрат“. Литургија почиње у 10 часова.

Молимо парохијане који планирају да дођу на Литургију, припреме по нешто од једноставног послужења, како бисмо се после Литургије мало окупили и дружили пре него што наставимо да славимо Божић са својим породицама.

Адреса цркве је: Lura kirke, Kobbervn. 109, 4313 SANDNES

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. Само што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Бoжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“

Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Црквени одбор Парохије Св. Димитрије Солунски позива вас на промоцију часописа Двери срспке са посебним освртом на број 46 „Република Српска Крајина“.  Овај темат нас подсећа на вековно постојање Срба на тим просторима, најмлађу српску државу после 1918. и нови геноцид над српским народом од стране независне државе Хрватске који се десио пре 16 година!

Текстове: Српско питање у западним крајинама у 20. веку -Континуитет хрватске геноцидне политике -Зло је почело променом вере -Хроника Републике Српске Крајине -Страни ментори српске пропасти -Народ и Влада Републике Српске Крајине у изгнанству -16 година после: Ненаучене лекције једне трагедије… су писали: др Василије Крестић, др Смиља Аврамов, др Никола Жутић, др Светозар Ливада, др Срђа Трифковић, Ратко Дмитровић, Саво Штрбац, Слободан Јарчевић, Милорад Буха, Предраг Драгић Кијук, Милојко Будимир

Испред  Двери српских говориће Срђан Ного, члан Управног одбора.

-Предисторија и стварање Републике Српске Крајине
-Борба и издаја
-Слом и прогон
-Злочин и избеглиштво
-Повратак и будућност

Часопис Двери српске настао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, као гласило студената србистике Филолошког факултета у Београду . У почетку је излазио као фотокопиран фанзин, ручно опреман, да би са ширењем активности организације Двери српске постепено добијао данашњи облик, фреквенцију излажења и тираж. После почетних бројева, уређивачка политика часописа се фокусирала на темате и као такав, часопис је препознатљив на тржишту, како у српским земљама, тако и у дијаспори. Од првог броја до данас за Двери српске су писали готово сви значајнији српски интелектуалци православног и националног опредељења a у часопису су објављени интервјуи са многим значајним савременицима, почев од Патријарха српског Павла.

Оно што овај часопис чини препознатљивим, свакако је и простор који даје младим људима да афирмишу своје идеје и виђења садашњости и будућности. Посебне темате посвећене су Светом Сави, Достојевском, Светом Николају Српском, Светом Јустину Ћелијском, Патријарху Павлу, Солжењицину, Николи Тесли… Такође се прате сва актуелна дешавања у Србији и расејању и нуде одговори на нека од горућих питања. У том настојању објављени су бројеви о Сребреници, Републици Српској Крајини, о нацизму и фашизму, десетогодишњици НАТО бомбардовања, број посвећен породици и породичним вредностима итд.

Оно што је људима сабраним око Двери српских дало подстицај за даљи рад је благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Српски сабор Двери је добитник архијерејске грамате Његове Светости Патријарха Српског Павла поводом 10 година рада и награде Вечерњих новости за најплеменитији подвиг 2007. године, за хуманитарну акцију помоћи опстанку народним кухињама на Косову и Метохији.

Славу наше Парохије, св. Димитрија Великомученика Солунског, прославићемо у суботу, 5. новембра 2011. у нашем парохијском дому у Кристијансанду.

Свету Архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство, Епископ Британско-Скандинавски Доситеј са почетком у 10 часова.

После Литургије и резања славског колача, биће уприличен свечани ручак.  Кумови славе и домаћини ове године су породице Васић и Ристић.

После ручка, наступиће група наших музичара из Осла, окупљених око Српског културног удружења „Рас“. Групу чине: Татјана Станисављевић, Јелена Марковић, Ивана Милашиновић, Стевица Крајиновић, Милан Петровић и Драган Станковић. На програму ће се наћи наше познате народне и староградске песме, као што су: Играле се делије, Ој Мораво, Нишка бања, Иванова корита, Када падне први снег… и још многе друге.

Парохијски одбор и кумови Славе позивају све парохијане и пријатеље наше Парохије да се окупимо у што већем броју и заједнички прославимо нашу Славу.

Званична адреса цркве је: Hinna Kirke, Gamleveien 30, 4018 Stavanger

Била је ово прилика да се сви заједно окупимо и дружимо, на корист и радост свих нас и наше Парохије. Заједно са нашим свештеником, члановима Парохијског одбора, парохијанима и члановима удружења „Војвода Мишић“ – успешно смо уредили фасаду Парохијског дома. Послужило нас је сунчано и лепо време .
 
Многи су се одазвали и дошли да помогну, што је за сваку похвалу.

Хвала свима који су се одазвали и помогли да се наш Парохијски дом уреди.
 
У прилогу овом лепом догађају, погледајте фотографије на страници ФОТО АЛБУМА ПАРОХИЈЕ.

Субота 04.06.2011.  у 10.00 часова, Тинхеиавеиен 17 Кристиансанд.

 Парохијски Одбор ”Свети Димитрије Солунски”

После завршене гимназије, започиње студије ДИФ-а, али након извесног времена открива дуборез и постаје толико фасциниран овом уметношцу да је ресио да се опроба њој. Убрзо је откривен и запажен његов велики таленат на овом пољу; напушта студије и озбиљно се припрема за самосталан дуборезачки рад. На самом поцетку настаје неколико скромних скулптура , да би, захваљујући великој жељи и упорности, његов рад напредовао неочекиваном брзином. Радови настали у овом периоду украшавају многе домове, а неке скулптуре су своје место насле у иностранству (Бресца – Италија, Мелбурн – Аустралиа, канадски Лондон, Дубровник – Хрватска).

Пошто је скола дубореза у православном духовном центру “Човекољубље” била једино место за усавршавање ове вештине, прикључује се овом курсу и завршава га са одлицним критикама, а са “Човекољубљем” остаје у сарадњи. На том курсу допуњује своје знање о дуборезу из различитих праваца (моравска школа, византија, барок, готика…) и поциње да га практично примењује. У овом периоду такодје усавршава прецизну израду ликова у дуборезу и тиме значајно проширује поље свог рада. Свој дипломски рад, лик Св. Николе у ораху, поклања храму Св. Саве у свом граду. Запослењем у дуборезачкој радионици, радећи иконостасе и црквени намештај, постаје искусан мајстор.

Пазљиво претварајући дрво у облике и рељефе, Марио Гламазић се труди да ова древна уметност руцне израде не падне у заборав.

Посетите интернет презентацију: http://glamazic.com/