Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцену Богородичину икону. Кратак запис о овом поклањању треба посматрати у контексту аустријских извора из прве половине XVI века који говоре о пресељењима Срба из крајева непосредно до манастира. Српске сеобе са исходиштем из околине Срба, Гламоча и долине Унца, биле су предвођене војводама, а зауставиле су се у Жумберку, на граници Крањске и Хрватске. Услед турских притисака, у овом кретању становништва узели су учешће и монаси из Рмња.Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553). Након поменуте обнове, манастир постаје значајан административни ценатар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита. Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије за време дуже од једног века. Најзначајнија су имена ових архијереја из тог времена: Гаврила Аврамовића и Теодора, који је 1615. године основао богословско училиште у далматинском манастиру Крка.Митрополити који су столовали у Рмњу потписивали су се као „дабробосански, клишки и лички“. На прелазу из XVI у XVII век манастир Рмањ је бројао и до стотину монаха, о чему постоје поуздана историјска сведочанства. Један његов игуман, Сава Станиславић, постаје 1648. године епископ „марчански и вретанијски“. У првој половини XVII века манастир Рмањ је био жариште сликарског и преписивачког рада, једном речју расадник духовне и националне елите.Рмањски калуђери су потпомагали и духовно солидарисали све ослободилачке покрете српског народа и његове Цркве, па је тако манастир страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу.

Интернет презентација: http://www.manastir-rmanj.com

Манастир „Св. Николај Српски“ – Соко

Манастир, смештен у подножју Соколске планине, је задужбина Његовог Преосвештенства епископа шабачког Господина Лаврентија. Посвећен је Св. владици Николају Велимировићу који се слави 03. маја. Црква , у чијем олтару се чува део моштију Св. владике Николаја, је саграђена 1994. године и припада позном моравском стилу. Дрворезбарени иконостас је рађен у барокном стилу и позлаћен 24-каратним златом, док је иконе у византијском стилу живописала и манастиру поклонила сестра Крстана Тасић, познати иконописац. Са десне стране цркве се пружа здање манастирског конака, а са леве зграда у чијем приземљу је смештен манастирски музеј.

У кругу манастирског комплекса се налази и већи смештајни објекат – Дом Николаја Велимировић који располаже са комфорно уређеним собама. Структура соба износи: 20 једнокреветних,10 двокреветних и 10 вишекреветних соба са укупно 190 лежаја. Под његовим кровом се налази и кухиња са пространом трпезаријом, библиотека и продавница сувенира. Велики и мали конак су повезани зградом у чијем приземљу се налазе просторије погодне за одржавање семинара и других стручних скупова. На самом врху ове зграде, по целој површини је тераса – видиковац, где се могу организовати разни пригодни, културни и духовни програми. Посетиоцима на располагању стоје и спортски терени.

Манастир Св. Николај је подигнут на платоу испод Соко града или „Невесте султанове“, најомраженијег турског утврђења, чији су остаци и данас видљиви на једној стени Соколске планине. На истој стени налази се и позлаћини крст, висок 12 м и тежак 2280 кг. Крст је постављен 24. марта 2000. године, као споменик недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године, а дар је Немца Хорста Вробела. Ноћу је осветљен, па зрачи особеним, свечаним миром, доминирајући овим делом Подриња. Пут, у дужини од 2 км, који од манастира води до крста назван је „Пут вере“. Дуж тог пута, на сваких 200 м, изграђено је десет капелица, а у свакој је редом исписана по једна Божја заповест.

Манастир Св Николај Српски представља још један симбол борбе српског народа за очувањем националног идентитета, духовности, вере и културе. Уз то, нуди све садржаје којима ће посетиоци задовољити своју туристичку потребу, како културну тако и рекреативну. Одлични услови постоје за развој првенствено верског туризма, али и других облика попут манифестационог, излетничког, културног и спортско-рекреативног.

Интернет презентација: http://www.manastirsoko.rs

Љетописи манастира Троноше и манастира Пећке патријаршије) свједоче да су га подигли Драгутинови синови – Владислав и Урошиц. Краљ Стефан Драгутин био је син краља Уроша Првог. Краљ Урош Први је син Стефана Првовенчаног и унук великог жупана Стефана Немање у мноштву нареченог Симеона – оца светог Саве. Краљ Стефан Драгутин био је брат краља Милутина. За своје добро васпитање и образовање српски краљеви Драгутин и Милутин могли су првенствено да захвале својој мајци, краљици Јелени, која је за тадашње вријеме била веома образована жена. Краљица Јелена је Францускиња – рођака Карла Анжујског. Краљ Драгутин био је веома побожан, благе нарави, доброг срца, савјестан и правичан. Због таквих својих особина био је веома омиљен и цијењен код народа и свештенства.

Пред крај свога живота и Драгутин се замонашио и у монаштву добио име Теоктист. Умро је 12. марта 1316. године на свом двору у Дебрцу, на десној обали Саве, на путу од Шапца према Обреновцу. Савременици су краља Драгутина звали “сремски краљ“, јер се тада Сремом називао и дио сјеверо-западне Србије. Престонице су му биле: Дебрц, Београд и, једно краће вријеме, Дежева.

Краљ Драгутин се оженио Кателином, сестром мађарског краља Ладислава IV, након чега је 1284. године, као зет и вазал, проширио своје краљевство, јер је на управу добио сјеверо – источну Босну као и крајеве Усоре и Соли. На тим подручјима краљ Драгутин је подигао манастире: Рачу – код Бајине Баште, Троношу – код Лознице, Папраћу и Ловницу – код Зворника, Тавну – код Бијељине, те манастир Озрен који се налази на планини Озрен , између Тузле и Добоја.

Према писању његовог биографа Данила, краљ Драгутин је у источном дијелу Босне преобратио патарене у православље, па су његове задужбине Тавна, Папраћа и Троноша које су доградили његови синови Владислав и Урошиц служиле не само као уточиште преобрћених вјерника него и као вјерски стожери око којих су се они окупљали и утврђивали у православљу.
Краљ Драгутин, краљица Кателина и синови Владислав и Урошиц, као ктитори ових задужбина, снабдјели су их свим црквеним одеждама, утварима и богослужбеним књигама и завјештали им својим повељама многа села, земљу и остало што им је потребно за живот. Касније ове манастире, па наравно и манастир Тавну, обдаривали су и потоњи српски владари из лозе Немањића – Хребљановића, Бранковића и Котромана, па све до пада српске деспотовине и босанске државе.

На питомим обронцима Мајевице који се таласасто спуштају према ријеци Дрини и у манастиру Тавна живјело је његово братство свој монашки живот, у реду и миру, све до 1461. године када ови крајеви потпадају под окупаторску отоманску власт. Тада почиње крвава и неравноправна борба за одбрану историјског, националног, православно-хришћанског и културног идентитета аутохтоног српског народа насељеног у овим предјелима краљевства Драгутиновог која траје до данашњих дана.

Интернет презентација:  http://manastirtavna.rs.sr/

Манастир Клисина

По промислу Божијем у периоду од 1991-93. године, за вријеме Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, баш на старом манастиришту средњовјековног манастира, порушеног одмах послије пада Босне под Турке 1463. године, подигнута је црква свете великомученице Марине као филијални храм парохијске цркве Свете Тројице у Оштрој Луци. Можда је средњевјековни манастир порушен и прије Турака од стране Мађара. Папа римски Инокентије III (почетком XIII вијека) наредио је угарском ( мађарском) краљу да без милости поруши манастире по Босни, а монахе погуби.

Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир, који је по свему судећи био посвећен Сретењу Господњем, називајући манастириште Клисина, која долази од грчке ријечи «ЕКЛИСИЈА» што значи ЦРКВА. Исто тако и окупљањем на празник Сретења Господњег и на дан успомене св. великомученице Марине.

Приликом копања темеља за садашњи храм пронађени су темељи старе цркве. Последња црква запаљена је 1942. године од стране локалних усташа муслимана. Те исте 1942. године православни Срби из околних села тајно спусте звоно (које је приликом пада оштећено) у ријеку Сану да би у ријеци чекало боља времена. По завршетку Другог Свјетског рата вјерници су на црквишту подигли дрвени звоник и на њега подигли оно оштећено звоно ( које слава Богу и данас позива народ на молитву) да свједочи да је ту некада постојала богомоља. Приликом освећења нове цркве, 1993. године, коју је осветио епископ Хризостом присутни народ акламацијом изразио је своју жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром.

Освећење темеља новог конака извршио је Епископ Хризостом 30. јула 1994. год., а његова градња настављена је послије рата, 1997. године. Проглашење манастира учињено је 01. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Клисину као СВЕТОМАРИНСКУ ОПШТЕЖИТЕЉНУ ОБИТЕЉ.

У току љета 2002. године изливени су темељи оградног манастирског зида, а 2005. год. настављени су радови на његовој изградњи.

30. јула 2008. Освећен је новосаграђени пирг Св. Саве и Симеона чији је ктитор господин Горан Чорокало са супругом Станком и синовима Грегором и Жаном из Санског Моста.

БРАТСТВО

29. октобра 2000. год. замонашен је и први монах манастира Клисине, који доби име по св. Василију Острошком. Манастир је добио свог првог игумана у личности јеромонаха Василија (Рожића) на празник Сретења Господњег 2005.године. Данас братство ове свете обитељи чине: игуман Василије (Рожић), протосинђел Венијамин (Ковачић), јерођакон Теофил (Ђуричић), искушеници Зоран Вишић, Дарко Иваниш и Бранко Бојанић.

Интернет презентација: http://www.manastirklisina.com/

Интернет презентација: http://www.manastirkom.org/

Последња четири манастира су у атару села Гложани. Активни су Буковица и Златенац. Манастир Добреш је обновљен и налази се на 1.8 км југоисточно од манастира Миљково. Од манастира Девесиње видљиви су само трагови некадашњег постојања.

Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ.

Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница.

Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. год. радила манастирска преписивачка школа за преписиање старих књига.

После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно је да је реч о манастиру Буковица.

У време турске владавине у 16. и 17. веку, нема писаних података о манастиру.

У време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан је манастир Буковица.

Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир порушен и спаљен.

Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској.

Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат).

Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили.

У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова.

Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око 1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у Гложану.

У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника.

Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија.

Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: “ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича“. Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир Миљково је касније добио ново звоно.

Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен.

Око 1820. године манастир је делимично обновљен и наставља са духовним радом.

Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и 2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве.

Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота.

Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на југоисточној стени манастира.

Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Манастир је духовно и материјално обновљен.

Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир. Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967 године игуманија Доротеа. У овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за госте. Од 2003. траје обнова метоха Добреш.

Интернет презентација:  http://www.miljkov-manastir.info/

Манастир Врдник

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Легенда вели да је основан за време сремског митрополита Серафима, још у предтурском добу (пре 1521). Но први податак о њему долази из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ.

Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у времену између краја XV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио. Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски, односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак.

Црква и конаци су били веома примитивно грађени – од плетера и дрвета које је облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Раваницом. По попису из 1753. године види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње. У то време манастир је био сиромашан па су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.

Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене царске двери и Богородичин трон. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму.

Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти кнеза Лазара.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Данас, оне више нису у Врднику, већ су враћене у Раваницу, задужбину кнеза Лазара. У манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.

Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Дуго је био и међу најбогатијим на Фрушкој гори – 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Осим дела моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона. Све те реликвије су изложене испред иконостаса. Слава манастира Раваница је Видовдан – 28. јуна (15. јуна – по старом календару).

Подељена су мишљења о времену настанка овог православног манастира, а благу превагу односи крај 13. и почетак 14. столећа, односно доба краља Драгутина над временом Деспота Стефана. Тада, наиме, Срби први пут улазе у посед, између осталог, до Саве и Дунава. Један век касније Деспот Стефан гради Павловац и уз постојеће манастире Кастаљан, Тресије и Велику Иванчу врхове Космаја ставља под заштиту светог Крста.

Средином 16. века турски пописивачи су забележили да је ово братством најбројнији и имовином најбогатији манастир у Београдском пашалуку. Крајем наредног столећа турски освајачи су Тресијама, као и многобројним другим светњама, наменили заборав. Народ се иселио у великој сеоби Срба (1690) и са ових простора, а манастир је опљачкан, попаљен и разрушен.

Међутим, запис у камену поред јужних црквених врата сведочи да је већ 1709. године ово свето здање обновљено. Урадио је то игман Хаџи Висарион са братством манастира Раковица, а свакако уз помоћ новопридошлих Космајаца и ређих повратника. Нажалост, не задуго. Бездушни силници и освајачи после само три деценије опет нападоше манастир и оставише га у рушевинама.

Дуго је ова светиња чекала обнову. Тек тридесетих година 20. века  иста је започета, али је Други велики рат прекинуо. После рата се постепено прикупља братство које, у неповољним условима и уз велике напоре и немаштину, започиње обнављање манастирских здања. Обнова и изградња још увек трају.

Поред четири манастирске славе (Архангел Гаврило, Свети Илија, Свети Симеон и Архангел Михаило) овде се обележавају и други благдани. Манастирска порта је препуна и на Ивањдан (7.7) када се „Под липама манастира Тресије“ одржава Дан књиге, али и првог викенда септембра на такмичењу фрулаша Србије.

У Тресијама чувају се занимљиве иконе пренете из суседних цркава у Стојнику, Неменикућама и Бељини. Ове иконе су из XIX века и припадају првој генерацији иконописаца ослобођене Србије. Међу иконама истичу се олтарске двери из 1827. године, рад ученика познатог Карађорђевог сликара Јеремије Михаиловића, Богородица са Христом из 1819, коју је бељинској цркви приложио господар Паја Сретеновић и неколико престоних икона Илије Петровића из 1852. и 1853. године. На иконама су веома важни записи који дају низ података о историјским приликама тога времена.

До Космаја и Тресија се са свих страна брзо долази, а сваки долазак са собом понесе, поред лепоте природе, и потребу поновног враћања и припадања овој вишевековној светињи.

Адреса: Манастир Тресије,  11450 Сопот
телефон (011) 8255-077

Интернет презентација: http://www.manastirtresije.org

Политички догађаји који су се одиграли крајем X и почетком XI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије ИИ реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак – данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у XI веку или почетком XII столећа.

Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему.

Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве.

Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316) Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и јужне стране, преузимајући њену функцију, импровизантне зграде велелепних манастирских конака. Главна Врањска капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту где је живео преподобни Прохор Пчињски. Просветитељ и потоњи светац за живота је, како предање каже, одредио себи вечито боравиште у подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Градитељски занос из времена краља Милутина васкрсао је сву лепоту украшавања фасада опеком. Складно сложене опеке, заједно са камењем и малтерним фугама, нуде изненађујуће заносне колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем ЏВИ века, када је дограђен параклис у славу пресвете Богородице, где је кориштен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу Св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Нова црква започета 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест концентрично сложених полукружних степеника.

У импозантном манастирском комплексу доминирају два конака, међу којима тзв. „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаджи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве ИИИ (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија, заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер… Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 цм х 85 цм) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница.

Прохор Пчињски

Прохор је рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило – Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна Црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).

Интернет презентација: http://www.svetiprohor.com/

Према подацима којима располаже манастир, први досељеници на ове просторе, обронке Гледићких планина, били су из Херцеговине, и то око 1780. године. Тада је село имало свега три куће. Тек почетком 19. века село броји двадесетак домаћинстава. Могуће је да је село добило назив Стубал по четвороугаоном камену који подсећа на стуб, а који се од давнина налази надомак села. Данас је извесно да тај камен чудотвори, јер се по вери и молитви крај њега дешавају чуда. Претпоставља се да је Камен део неке древне црквице, тачније њен олтарски део. Будући да ни у темељима нису сачувани трагови, црквица је вероватно била oд трошног материјала. Камен је био довољно чврст и одолео је времену. Годинама је Камен био непокривен, а 1900. нестала је са Камена хоризонтална плоча, и од тада Камен личи на четвороугаони кратки стуб укопан у земљу.

Први власник ливаде, на којој се Камен налази, био је извесни Арсеније (рођ. око 1850. г.). Године 1875. оженио се удовицом Руменом која је имала сина Тихомира Милосављевића. Пошто се народ од давнина окупљао око Камена с вером да Бог чудотвори преко Камена, власнику ливаде није било по вољи, па је извадио камен и бацио га у поток. Дошавши кући нађе пасторка Тихомира тешко болесног. Одмах се покајао, вратио камен на ливаду, и пасторак је оздравио. Потом су Арсеније и Тихомир 1906. године подигли црквицу дашчару (чакмару). После Арсенијеве смрти 1930. године ливаду је наследио пасторак Тихомир. Но, како народ није престајао да посећује Камен и да оставља новац, дошло је до несугласица између власника ливаде и црквених власти, и Тихомир је решио да ливаду прода.

Покренут љубaвљу према Богу, Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, успео је, после многих невоља да 1965. године, уз Божију помоћ и продајом свог имања, купи ту ливаду са црквицом. И сам тежећи монашком животу, желео је да подигне нову цркву и да на том простору подигне манастир. Протекло је доста времена. Првих пет-шест година само је долазио на празнике, скупљао новац са камена и носио у Чукојевачку цркву. Тек се потом доселио у Кованлук1 , живећи у тешким материјалним условима. Трпео је и физичка злостављања појединих људи, но није посустајао у својим намерама. Бог му је давао снаге да истраје.

На ливади поред црквице дашчаре, године 1972. положен је камен темељац за Велику цркву, а до тада, па све до завршетка градње, богослужења су вршена у Капели која је подигнута 1974. године. Капела је била посвећена Светој Петки Римљанки (слави се 8. августа), а посветио ју је тадашњи епископ Василије. Капела је постојала до 1978., када је завршена Велика црква. Но, у међувремену, у пролеће 1975. године, када је Велика црква била скоро завршена, стигла је наредба од епископа Василија да цело братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан још неко време; продао је своје две краве и од тог новца набављао камен из Радосављевог мајдана и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. 28. јула 1978. године, на св. Кирика и Јулиту, Стојан Коматовић (сада већ монах Сава) је сазвао народ ради решавања питања о отварању манастира. У присуству надлежног епископа Стефана2, народ се изјаснио да жели да сав простор добије ранг манастира (како су стари казивали својим потомцима). Након три месеца, на дан Преподобне матере наше Параскеве, владика Стефан је свечано осветио цркву и благословио да простор добије ранг манастира.

Црквица дашчара је, на жалост, изгорела у пожару 1986. године, на Велики Петак, а камен је опет остао на отвореном до 1988., када је Драгиша Гојковић, пореклом из Колашина, подигао о свом трошку данашњу капелу (црквицу). Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где је живео. Наиме, под притиском Шиптара није хтео да поклекне, да прода своје имање и да се исели. Из револта, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а брат Драгиша немајући куд побегао је на таван. С пушкама и виком, Шиптари су пошли за њим вређајући га погрдним речима. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише стајала је жена у црном (није знао тада да је то света Петка) и рекла му :„Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла кад сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је потом Драгиша. Шиптари су викали „како, где је, нема га, сада је био ту…“ и у чуђењу су отишли. После тог догађаја Драгиша је дошао у Врњачку Бању и купио кућу, поправио је и назвао „Вила Часног Крста“. Имање ни до дан данас није продао. Тако се једног дана, 1986. године, убрзо после пожара, Драгиша појавио у манастиру, испричао причу братству о чуду које му се десило, решен да у знак захвалности светој Петки, подигне о свом трошку нову црквицу. Платио је и материјал и раднике. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Параскеви која се слави 27. октобра, јер му је она спасила живот.

Првобитни изглед манастира био је врло скроман. Уз постојећу цркву дашчару, као и новосаграђену цркву, било је неколико трошних кућица и једна чесма. У почетку манастир је био мушки, а по престављењу већине братије, манастир је постао женски 1989. године, када је старешинство поверено монахињи Марији (Петровић), а духовно руковођење протосинђелу Стефану (Ђорђевићу). Од 1999. године манастир је почео брже да се развија. Срушене су старе кућице и сав простор испред цркве је уређен. На цркви је дограђен звоник, а сама црква је у потпуности реновирана и живописана. Пут до манастира је асфалтиран. А пре неколико година манастир је добио на дар из града Јашија покров свете Петке са јастучницом. Од тада, сваког петка у 17. часова, служи се Молебан светој Петки и износи покров ради целивања.

Свети камен

Свети камен се налази под кровом осмоугаоне куполе, која је посвећена Преподобној матери нашој Параскеви (слави се 27. октобра, по новом календару) и назива се „Капела Светог камена“. Данашњи изглед датира из 1988. године, из времена када ју је о свом трошку подигао Драгиша Гојковић, у знак захвалности Светој Петки која га је спасла од сигурне смрти на његовом имању, на Косову. У капели се не врше богослужења – место је искључиво поклоничко. Камен је врло посећен и многобројни народ долази с вером да Бог преко њега чудотвори. По казивању верника дешавала су се, а и данас се дешавају, исцељења од различитих недуга.

Покров Свете Петке

Као што је познато, тело свете Петке је нетљено и налази се у Румунији, у Молдавији, у граду Јашију. Молдавија је од давнина расадник монаштва; данас то подручје броји на хиљаде монаха. Велики углед који Света Петка ужива у православном свету, па и шире, побуђује мнобројни народ на поклоничка путовања.

Године 1998. са једног од таквих путовања, манастир Свете Петке у Стублу, добио је на дар од тамошњих монаха, чувара кивота Свете Петке, јастучницу на којој је почивала глава Светитељке. Следеће године, крајем октобра, приликом трећег поклоничког путовања, манастир је удостојен још већег многоценог дара: покрова у коме је почивало тело светитељке. Те године, у Јашију, уочи прославе 14. октобра по старом календару, на Дан славе, обављено је пресвлачење тела у нови покров. Уобичајено је да се стари покров у ситним комадима дели верницима као благослов. Овог пута учињен је уступак. Покренут жељом да манастир у Стублу добије такву или сличну реликвију, сестринство је кренуло на поклоњење са званичним писмом свог епископа, као молбом да се изађе у сусрет таквој жељи. На велику радост, сестринсво је добило цео покров.

Од тада, покров се сваког петка износи ради целивања.

Интернет презентација: http://www.svpetkastubal.org