Манастир Врдник

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Легенда вели да је основан за време сремског митрополита Серафима, још у предтурском добу (пре 1521). Но први податак о њему долази из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ.

Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у времену између краја XV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио. Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски, односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак.

Црква и конаци су били веома примитивно грађени – од плетера и дрвета које је облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Раваницом. По попису из 1753. године види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње. У то време манастир је био сиромашан па су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.

Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене царске двери и Богородичин трон. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму.

Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти кнеза Лазара.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Данас, оне више нису у Врднику, већ су враћене у Раваницу, задужбину кнеза Лазара. У манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.

Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Дуго је био и међу најбогатијим на Фрушкој гори – 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Осим дела моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона. Све те реликвије су изложене испред иконостаса. Слава манастира Раваница је Видовдан – 28. јуна (15. јуна – по старом календару).

Подељена су мишљења о времену настанка овог православног манастира, а благу превагу односи крај 13. и почетак 14. столећа, односно доба краља Драгутина над временом Деспота Стефана. Тада, наиме, Срби први пут улазе у посед, између осталог, до Саве и Дунава. Један век касније Деспот Стефан гради Павловац и уз постојеће манастире Кастаљан, Тресије и Велику Иванчу врхове Космаја ставља под заштиту светог Крста.

Средином 16. века турски пописивачи су забележили да је ово братством најбројнији и имовином најбогатији манастир у Београдском пашалуку. Крајем наредног столећа турски освајачи су Тресијама, као и многобројним другим светњама, наменили заборав. Народ се иселио у великој сеоби Срба (1690) и са ових простора, а манастир је опљачкан, попаљен и разрушен.

Међутим, запис у камену поред јужних црквених врата сведочи да је већ 1709. године ово свето здање обновљено. Урадио је то игман Хаџи Висарион са братством манастира Раковица, а свакако уз помоћ новопридошлих Космајаца и ређих повратника. Нажалост, не задуго. Бездушни силници и освајачи после само три деценије опет нападоше манастир и оставише га у рушевинама.

Дуго је ова светиња чекала обнову. Тек тридесетих година 20. века  иста је започета, али је Други велики рат прекинуо. После рата се постепено прикупља братство које, у неповољним условима и уз велике напоре и немаштину, започиње обнављање манастирских здања. Обнова и изградња још увек трају.

Поред четири манастирске славе (Архангел Гаврило, Свети Илија, Свети Симеон и Архангел Михаило) овде се обележавају и други благдани. Манастирска порта је препуна и на Ивањдан (7.7) када се „Под липама манастира Тресије“ одржава Дан књиге, али и првог викенда септембра на такмичењу фрулаша Србије.

У Тресијама чувају се занимљиве иконе пренете из суседних цркава у Стојнику, Неменикућама и Бељини. Ове иконе су из XIX века и припадају првој генерацији иконописаца ослобођене Србије. Међу иконама истичу се олтарске двери из 1827. године, рад ученика познатог Карађорђевог сликара Јеремије Михаиловића, Богородица са Христом из 1819, коју је бељинској цркви приложио господар Паја Сретеновић и неколико престоних икона Илије Петровића из 1852. и 1853. године. На иконама су веома важни записи који дају низ података о историјским приликама тога времена.

До Космаја и Тресија се са свих страна брзо долази, а сваки долазак са собом понесе, поред лепоте природе, и потребу поновног враћања и припадања овој вишевековној светињи.

Адреса: Манастир Тресије,  11450 Сопот
телефон (011) 8255-077

Интернет презентација: http://www.manastirtresije.org

Политички догађаји који су се одиграли крајем X и почетком XI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије ИИ реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак – данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у XI веку или почетком XII столећа.

Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему.

Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве.

Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316) Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и јужне стране, преузимајући њену функцију, импровизантне зграде велелепних манастирских конака. Главна Врањска капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту где је живео преподобни Прохор Пчињски. Просветитељ и потоњи светац за живота је, како предање каже, одредио себи вечито боравиште у подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Градитељски занос из времена краља Милутина васкрсао је сву лепоту украшавања фасада опеком. Складно сложене опеке, заједно са камењем и малтерним фугама, нуде изненађујуће заносне колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем ЏВИ века, када је дограђен параклис у славу пресвете Богородице, где је кориштен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу Св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Нова црква започета 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест концентрично сложених полукружних степеника.

У импозантном манастирском комплексу доминирају два конака, међу којима тзв. „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаджи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве ИИИ (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија, заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер… Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 цм х 85 цм) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница.

Прохор Пчињски

Прохор је рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило – Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна Црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).

Интернет презентација: http://www.svetiprohor.com/

Према подацима којима располаже манастир, први досељеници на ове просторе, обронке Гледићких планина, били су из Херцеговине, и то око 1780. године. Тада је село имало свега три куће. Тек почетком 19. века село броји двадесетак домаћинстава. Могуће је да је село добило назив Стубал по четвороугаоном камену који подсећа на стуб, а који се од давнина налази надомак села. Данас је извесно да тај камен чудотвори, јер се по вери и молитви крај њега дешавају чуда. Претпоставља се да је Камен део неке древне црквице, тачније њен олтарски део. Будући да ни у темељима нису сачувани трагови, црквица је вероватно била oд трошног материјала. Камен је био довољно чврст и одолео је времену. Годинама је Камен био непокривен, а 1900. нестала је са Камена хоризонтална плоча, и од тада Камен личи на четвороугаони кратки стуб укопан у земљу.

Први власник ливаде, на којој се Камен налази, био је извесни Арсеније (рођ. око 1850. г.). Године 1875. оженио се удовицом Руменом која је имала сина Тихомира Милосављевића. Пошто се народ од давнина окупљао око Камена с вером да Бог чудотвори преко Камена, власнику ливаде није било по вољи, па је извадио камен и бацио га у поток. Дошавши кући нађе пасторка Тихомира тешко болесног. Одмах се покајао, вратио камен на ливаду, и пасторак је оздравио. Потом су Арсеније и Тихомир 1906. године подигли црквицу дашчару (чакмару). После Арсенијеве смрти 1930. године ливаду је наследио пасторак Тихомир. Но, како народ није престајао да посећује Камен и да оставља новац, дошло је до несугласица између власника ливаде и црквених власти, и Тихомир је решио да ливаду прода.

Покренут љубaвљу према Богу, Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, успео је, после многих невоља да 1965. године, уз Божију помоћ и продајом свог имања, купи ту ливаду са црквицом. И сам тежећи монашком животу, желео је да подигне нову цркву и да на том простору подигне манастир. Протекло је доста времена. Првих пет-шест година само је долазио на празнике, скупљао новац са камена и носио у Чукојевачку цркву. Тек се потом доселио у Кованлук1 , живећи у тешким материјалним условима. Трпео је и физичка злостављања појединих људи, но није посустајао у својим намерама. Бог му је давао снаге да истраје.

На ливади поред црквице дашчаре, године 1972. положен је камен темељац за Велику цркву, а до тада, па све до завршетка градње, богослужења су вршена у Капели која је подигнута 1974. године. Капела је била посвећена Светој Петки Римљанки (слави се 8. августа), а посветио ју је тадашњи епископ Василије. Капела је постојала до 1978., када је завршена Велика црква. Но, у међувремену, у пролеће 1975. године, када је Велика црква била скоро завршена, стигла је наредба од епископа Василија да цело братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан још неко време; продао је своје две краве и од тог новца набављао камен из Радосављевог мајдана и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. 28. јула 1978. године, на св. Кирика и Јулиту, Стојан Коматовић (сада већ монах Сава) је сазвао народ ради решавања питања о отварању манастира. У присуству надлежног епископа Стефана2, народ се изјаснио да жели да сав простор добије ранг манастира (како су стари казивали својим потомцима). Након три месеца, на дан Преподобне матере наше Параскеве, владика Стефан је свечано осветио цркву и благословио да простор добије ранг манастира.

Црквица дашчара је, на жалост, изгорела у пожару 1986. године, на Велики Петак, а камен је опет остао на отвореном до 1988., када је Драгиша Гојковић, пореклом из Колашина, подигао о свом трошку данашњу капелу (црквицу). Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где је живео. Наиме, под притиском Шиптара није хтео да поклекне, да прода своје имање и да се исели. Из револта, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а брат Драгиша немајући куд побегао је на таван. С пушкама и виком, Шиптари су пошли за њим вређајући га погрдним речима. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише стајала је жена у црном (није знао тада да је то света Петка) и рекла му :„Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла кад сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је потом Драгиша. Шиптари су викали „како, где је, нема га, сада је био ту…“ и у чуђењу су отишли. После тог догађаја Драгиша је дошао у Врњачку Бању и купио кућу, поправио је и назвао „Вила Часног Крста“. Имање ни до дан данас није продао. Тако се једног дана, 1986. године, убрзо после пожара, Драгиша појавио у манастиру, испричао причу братству о чуду које му се десило, решен да у знак захвалности светој Петки, подигне о свом трошку нову црквицу. Платио је и материјал и раднике. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Параскеви која се слави 27. октобра, јер му је она спасила живот.

Првобитни изглед манастира био је врло скроман. Уз постојећу цркву дашчару, као и новосаграђену цркву, било је неколико трошних кућица и једна чесма. У почетку манастир је био мушки, а по престављењу већине братије, манастир је постао женски 1989. године, када је старешинство поверено монахињи Марији (Петровић), а духовно руковођење протосинђелу Стефану (Ђорђевићу). Од 1999. године манастир је почео брже да се развија. Срушене су старе кућице и сав простор испред цркве је уређен. На цркви је дограђен звоник, а сама црква је у потпуности реновирана и живописана. Пут до манастира је асфалтиран. А пре неколико година манастир је добио на дар из града Јашија покров свете Петке са јастучницом. Од тада, сваког петка у 17. часова, служи се Молебан светој Петки и износи покров ради целивања.

Свети камен

Свети камен се налази под кровом осмоугаоне куполе, која је посвећена Преподобној матери нашој Параскеви (слави се 27. октобра, по новом календару) и назива се „Капела Светог камена“. Данашњи изглед датира из 1988. године, из времена када ју је о свом трошку подигао Драгиша Гојковић, у знак захвалности Светој Петки која га је спасла од сигурне смрти на његовом имању, на Косову. У капели се не врше богослужења – место је искључиво поклоничко. Камен је врло посећен и многобројни народ долази с вером да Бог преко њега чудотвори. По казивању верника дешавала су се, а и данас се дешавају, исцељења од различитих недуга.

Покров Свете Петке

Као што је познато, тело свете Петке је нетљено и налази се у Румунији, у Молдавији, у граду Јашију. Молдавија је од давнина расадник монаштва; данас то подручје броји на хиљаде монаха. Велики углед који Света Петка ужива у православном свету, па и шире, побуђује мнобројни народ на поклоничка путовања.

Године 1998. са једног од таквих путовања, манастир Свете Петке у Стублу, добио је на дар од тамошњих монаха, чувара кивота Свете Петке, јастучницу на којој је почивала глава Светитељке. Следеће године, крајем октобра, приликом трећег поклоничког путовања, манастир је удостојен још већег многоценог дара: покрова у коме је почивало тело светитељке. Те године, у Јашију, уочи прославе 14. октобра по старом календару, на Дан славе, обављено је пресвлачење тела у нови покров. Уобичајено је да се стари покров у ситним комадима дели верницима као благослов. Овог пута учињен је уступак. Покренут жељом да манастир у Стублу добије такву или сличну реликвију, сестринство је кренуло на поклоњење са званичним писмом свог епископа, као молбом да се изађе у сусрет таквој жељи. На велику радост, сестринсво је добило цео покров.

Од тада, покров се сваког петка износи ради целивања.

Интернет презентација: http://www.svpetkastubal.org

Средњовековни манастир Јошаница

Језгро манастира Јошанице чини мала, двокуполна црква, која је првобитно била посвећена св. великомученику Димитрију, солунском мироточцу, али је пре више од два века добила садашњег патрона, св. оца Николу Мирликијског. Ова скромна властеоска задужбина из позног средњег века представљала је сакрално средиште монашке заједнице која је обитавала у клисури и брдима око реке Јошанице. Током обнове 1856–1858. изглед цркве битно је измењен, због чега је 1967–1971. подвргнута рестаурацији. Окружена је великом некрополом као вишевековним сведочанством знатног угледа овог светог места. На каменим терасама од масивног подзида, конструисаним према брду северно од храма, налазе се дрвена звонара и кованлук, док је у западном делу порте Стари конак, балканско-оријентална једноспратна грађевина са доксатом и спољним степеништем. Судећи по уљаној ведути руског сликара В. Иванова из 1922, која се чува у Јошаници, некада је на простору иза Старог конака било још неколико зграда – велики кошеви, амбари, пушница и једна стамбена кућа – док је стари звоник био подигнут јужно од цркве. На искрченим деловима пропланка простиру се манастирске њиве и баште, а крај самог корита хучне речице нижу се зграда Новог конака, два велика рибњака, штале од тврдог материјала и једна стара воденица. Иако скривена у црновршким брдима и шуми која је некада била тешко проходна, Јошаница је у свом скоро шестовековном трајању прошла кроз многа тешка искушења наметнута историјским збивањима у прошлости Шумадије и Средњег Поморавља. Упркос томе, или можда управо због тога, житељи околних села и јагодинске вароши вазда су се на празнике и крштења окупљали у њој, обнављали је и улепшавали, и у њеној порти налазили вечни мир и спокој. Данас је манастир Јошаница, уз православне вернике и ходочаснике, незаобилазна дестинација многих поштовалаца средњовековне културе, туриста, школских екскурзија и љубитеља природе.

У писаним историјским изворима нема података о најранијој историји Јошанице, оснивању манастира и изградњи цркве, нити је у самом манастиру сачуван натпис који би о њима сведочио. Народне легенде оснивање манастира приписују кнезу Лазару. По једној верзији кнез је подигао храм да би се искупио од греха јер је у лову на том месту нехотице устрелио пустињака по имену Јоша, који се у клисури подвизавао. У овом предању има истине јер у Јошаничком Прњавору још има људи који се добро сећају велике камене пећине, негдашње испоснице, у којој су заиста могли живети отшелници. Пећину је 1862. обишао Јосиф Веселић, запазивши да је већ и тада била обрушена. Пред испосницом се и 1970. видела гомила расутих тесаника сиге. Али убрзо по формирању каменолома на том делу клисуре испосница је, нажалост, сасвим ишчезла, као и готово све остале пећине на Црном врху. Ипак, иако уништена пре но што су у њој могла бити изведена систематска археолошка ископавања, у рекогносцирањима крајем шездесетих година 20. века у њој је пронађен драгоцен археолошки материјал који сведочи о томе да је пећина под Шареником била монашка испосница. Средњовековна глеђосана керамика из прве половине 15. века, откривена у окапини, која се данас налази у фондовима јагодинског Завичајног музеја, од кључне је важности и за датовање манастира у целини. Остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине зидног сликарства у цркви, археолошка грађа откривена на тлу храма и око манастира – керамичке посуде, фрагменти луксузног стакла и звона, као и једна мања остава сребрног новца деспота Ђурђа Бранковића – чиниоци су на основу којих се изградња цркве и живопис могу определити у почетак четврте деценије 15. века. Будући да се налази у срцу средњовековне беличке жупе, манастир је припадао племству које је располагало овим земљиштем као баштином, о чему сведоче оштећени ктиторски портрети властеоске породице насликани на јужном и западном зиду припрате. Мада у два страна извора постоје подаци о властели која је средином 15. века управљала Јагодином (породице Јакшића и Белмужевића), што је поједине истраживаче наводило да у њима виде ктиторе манастира – питање стварног идентитета јошаничких ктитора ипак мора остати отворено.

Тренутно у манастиру живи и монахујући подвизава се петочлано братство:
свештеноигуман Евтимије, настојатељ манастира, три монаха и један искушеник.

У манастиру се нарочита пажња посвећује аутентичном православном богослужењу, као и манастирским послушањима, а особито пчеларству и повезивању књига.

Интернет презентација: http://www.manastir.org/

Сам манастир Липље је изузетно елегантна црквена грађевина, која спада у ред већих средњовјековних сакралних објеката и свакако највиших (око 20 м.) сразмјерно величини. О томе свједоче и друге манастирске грађевине: стари конак који је постојао са западне стране цркве, трпезарија са јужне стране, воденица и ступа за сукно на потоку Млијечница, као и економске зграде на Појатинама.

Према предању и оскудним записима манастир је имао велике шумске површине и пашњаке на планини Борја са бројном ситном и крупном стоком, гдје и данас постоје локалитети са називима: Солила, Појила, Планиште… што подсјећа на интезивно планинско сточарење.

Зиратни земљишни посјед – манастирска житница, налазио се на подручју данашњег Прњавора, нашто недвосмислено указује и назив касније образованог градског насеља. Ријечице Бистрица и Укрина биле су природна комуникација између манастира и његовог посједа.

У непосредној околини манастира бројни су локалитети који свједоче о живој дјелатности и другој присутности манастира на овом простору. Ту су поред Појатина, извор Калуђерац, два Рибњака, храстова шума – Калуђерски мајдан, Калуђерска лука и др. Очигледно манастир је имао поред бројних грађевинских објеката и солидан земљишни посјед у шуми, пашњацима и обрадивој земљи.

Будући економски обезбјеђен манастир је имао бројно монашко братство што му је омогућивало свестрану духовну, културну и просвјетну дјелатност. Манастирска црква је била живописана фрескама прворазредног квалитета у самом манастиру је већ од самог оснивања радила преписивачка радионица у којој су преписиване књиге за потребе манастира, али и ширег црквеног подручја. У рукописном минеју манастира Ораховице у Славонији наводи се да је књига написана 1612. године у манастиру светог Николе у Липљу за вријеме дабарског (босанског) митрополита Теодора и   игумана липљанског Христофора, као и при старцу (духовнику) Герасиму, а написана је руком  монаха Данила.

Ако се у прва три вјека до шеснаестог вијека у манастиру Липљу живјело пуним замахом духовног живота, седамнаести вијек липљански љетописац назива “нужним и прискорбним“. Турско ропство и општа несигурност већ су увелико владали, па се ипак и тада живјело. У манастирском Псалтиру из 1570. године, штампаном у Венецији, налазимо податке о рукоположењу два манастирска сабрата у чин “попа“ тј. јеромонаха: Илије 1576. и Симеона 1616. године.

Године 1615. манастир доживљава праву катастрофу. “Године 7123. (1615)… надође поплава и обузе порту, разори цркву и конак, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…“ Детаљније податке о овој трагедији преписивач монах Данило не даје, а сам владика Јефрем пише: “ О овом  догађају слушао сам од старијих мјештана у нешто различитим верзијама што је и разумљиво. Из разговора са проф. Светозаром Душанићем, директором Патријаршијског музеја у Београду и великим познаваоцем наше средњовековне историје, иначе родом из Прибинића, сазнао сам неке нове податке и биљежим његово еминентно сазнање о овом догађају. “Догађај је без сумње тачан, али се не односи на сам манастир већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице испод засеока Јотановићи. До трагедије је дошло када се послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском вјештачке акумулације воде попустила и нагли талас висок неколико метара однио је метох, углавном грађен од дрвета, заједно са монасима и ђацима.“

Ова интерпретација догађаја је врло реална и она нам открива податак да је у поплавом разрушеном метоху било 17 монаха и ђака, што је прилично велики број, ако се има у виду, да је у самом манастиру морао бити знатно већи број монаха. Очигледно да је манастирско братство било бројно и поред послова у манастиру обављало је и парохијску службу на ширем црквеном подручју. Дароносица јеромонаха Висариона откривена је у Вијачанима, а други липљански јеромонах хаџи Христофор Липљан налазио се 1681. год. на служби пароха при старој цркви у Сарајеву. Занимљиво је, да је поменути јеромонах хаџија тј. поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму, што је за то вријеме овакво путовање било веома тешко, ризично и врло скупо.

У седамнаестом вијеку економска моћ и слава прошлих вјекова манастира Липља полако тамни, да би већ крајем истог вијека доживио пуно запустјење за скоро три наредна вијека. Најиме крај седамнаестог вијека означен ја Аустро – турским ратом у коме су Турци поражени, а над поробљеним хришћанским становништвом и његовим светињама вршен је нечувени терор и разарање.  Липљански љетописац биљежи: “у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агарјанских синова. И тада манастир Ступље и Липље сагоре и опусти сасвим.“ Овај запис сачуван је у рукописној књизи донесеној из Липља у манастир Ораховицу у Славонији куда су избјегли липљански калуђери носећи са собом само нешто ствари и књига. Ово запустјење манастира и бјежање калуђера догодило се 1696. године. Липљански монаси су чекали повољније вријеме да се врате  и обнове свој манастир, али га нису дочекали. Помрли су као избјеглице у туђем свијету, а само понека књига сачувана до нашег времена свједочи о њима  и њиховој трагедији.

Те кобне 1696. године манастир је опљачкан и сагорео, оловни покров са купола је однешен, а све остало што је могло изгорети спаљено је. Остали су само голи зидови, који су за два вијека, колико је манастир био без крова потпуно остао без фресака, свод у припрати храма је пао, думе обрушене, а из храма порасло је дрво које је разарало већ и онако огољеле зидове. Од других манастирских зграда остали су до почетка овог вијека само рушевине каменог конака  који се налазио са западне стране цркве. Рушевине осталих грађевина само су се могле назрети. Мисао о обнови манастира живјела је у народу од времена његовог рушења. Народно предање каже да су на приједлог избјеглих калуђера мјештани села Липља одмах након рушења понудили султану стотину волова и стотину овнова за дозволу да се манастир обнови и калуђерима дозволи повратак. Турци су наводно ову понуду прихватили под условом да се посао на обнови обави за три дана, што наравно није било могуће. Ова идеја обнове се остварује тек пред крај турске владавине. Ферман (дозвола) за обнову добијена је 15. августа 1858. године, а радови су завршени тек 1879. и коштали су 1700 дуката. Обновом су руководили свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић са народом. Од ово доба манастир је мирска (парохијска) црква, а 1922. године, са западне стране дозидан је масивни камени звоник који ни стилски ни временски није одговарао старој грађевини.

Године 1965.  је у Липљу поново након 270 година, упаљено кандило монашког општежића. За в.д. настојатеља постављен је јеромонах Јустин Пантић, а 1967. године у обновљеном манастиру обављено је прво монашење. Замонашен је монах Јефрем (Милутиновић) данашњи епископ бањалучки и од тада Липље полако почиње свој духовни и материјални раст.

Интернет презентација: http://www.manastirliplje.com

Манастир Градац

Српски православни манастир Градац, са гробном црквом свете монахиње Јелисавете, бивше краљице Јелене, жене краља Уроша I. Веома је значајан за боље разумевање градитељства немањићке Србије у другој половини XIII века. У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид. Главна манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је најранија грађевина у Србији у којо је готика изражена у већој мери. Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве имају сличности са Студеничком црквом. Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку, највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала црква.

Испред Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра. Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи- водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би ову предпоставку потврђивали.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално градитељство имало замаха.

Црква Светог Николе увршћена је у ред једнобродних цркава са правоугаоном апсидом, што је део градитељске школе Поморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским православним манастирима.

КТИТОР Света монахиња Јелисавета – бивша краљица српска Јелена

Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да „овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.

Без обзира на њено порекло сигурно је да је из породице понела врло добро образовање. Архиепископ Данило II је то подвукао на два места у њеном животопису:“ …познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита”, а мало даље, набрајајући многе њене врлине као:“… Црквама и манастирима нештедице даваше, састављајући божаствене књиге у своме дому и одлично пишући….”.

Њен изглед знамо са фресака у припрати цркве у Сопоћанима (1263- 1268) и са ктиторске композиције у Градцу где је приказана као краљица, у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима (1282), где је насликана као удовица са белом марамом, а као монахиња у Ариљу (1296), на икони у Ватикану, у Грачаници (1324) и спољашњој припрати Сопоћана (1342-1345).

Краљичино житије написао је архиепископ Данило II, највероватније после њене смрти 1314. године.

После преузимања српског престола од стране Драгутина, света краљица Јелена је добила од њега на управу део краљевства чијим је великим делом владала до краја живота. Познато је да су у њеном саставу били Зета, или њен највећи део са старим развијеним градовима на јадранској обали и око Скадарског језера, као и област Требиња, где су спадали Конавли са Цавтатом. Најзначајније луке биле су Котор, Бар и Свети Никола, а можда и Улцињ. У унутрашњости земље припадале су јој области око Плава, Горњег Лима и Горњег Ибра са Брњацима. Штури подаци о томе налазе се у светостефанској и дечанским повељама, јер су се имања та два манастира граничила са онима што их је света краљица поклонила Градцу, или су крајеви који су дати дечанском властелинству, раније припадали “старој краљици”.

Имала је свој двор у Брњацима још док је краљ Урош био жив, јер је ту 1267.- 1268. године написала дубровчанима писмо, а ту се и повукла у последњим годинама живота и умрла. Пред смрт је примила свето причешће од рашког епископа Павла, који је за то био надлежан, јер је бар део Рашке епархије тада био у саставу њене “ државе“.

Архиепископ Данило је описао врлине и заслуге које је света краљица стицала у православној цркви. “Оштра речју, а блага по природи, непорочна живота, у заповедању кротка …великога и малога, богата и ништа, праведника и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала…”

Помагала је сиромашнима и удовицама, а у свом дому је окупљала кћери сиротих родитеља из своје области, учила их побожности, писмености и ручном раду и уз поклоне удавала. Архиепископ Данило II хвали њену побожност, приврженост српској православној цркви и дарежљивост према манастирима и храмовима. Посебно је детаљно описао њен труд у изградњи Градца а ктиторство је приписао искључиво њој. У својим позним годинама замонашила се у цркви Св Николе у Скадру, а последње дане живота, провела је у свом двору у Брњацима. Велики углед који је имала света краљица види се из описа њене смрти и сахране. Осећајући да јој се ближи крај, позвала је најистакнутије монахе и велможе своје државе да дођу у Брњаке. Тако су њеном упокојењу присуствовали двојица епископа, игумани, архимадрити и цео државни сабор са поданицима из свих слојева друштва. Умрла је 8. фебруара 1314. године у дубокој старости. По великој зими пренета је у Градац и сахрањена у својој припремљеној гробници. Погребу су присуствовали краљ Милутин и архиепископ Сава III са клиром српске цркве.

Интернет презентација: http://www.manastirgradac.org.rs

Пећка Патријаршија

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године.

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг – кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.

После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом.

Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница.

Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију.

Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.

Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима. За кратко време манастирски комплексје ограђен (1672/1673.), живописана је црквица светог Николе (1673/1674.), а потом је израђен иконостас за њу (1677.).

У време аустро-турског рата крајем XVII столећа Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења.

Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је, на доставу, 1688. године Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било тако велико да га је девет коња одвукло. Када је патријарх Арсеније III побегао у Аустрију 1689. године пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије са муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. У то време, 1722, добила је црква светих Апостола нов иконостас.

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

Интернет презентација: http://www.rastko.rs/kosovo/pecarsija/index-sr.html

Манастир Милешеву основао је краљ Владислав, син Стефана Првовенчаног и унук Немањин. Тачно време подизање цркве није познато. Према неким изворима, Владислав је свој манастир почео да зида 1234. године, мада неки детаљи на фрескама указују да се то могло десити и десетак година раније док је Владислав био само краљевић и управљао жупом Црна стена. У сваком случају, сигурно је да је манастир настао између 1219. и 1235. године. Око 1235. године, краљ Владислав дозидао је још једну припрату да би у њој сахранио тело свог стрица Светог Саве, који се после дугог пута по светим земљама истока, разболео и умро у Бугарској. Чињеница да је Савино тело сахрањено у Милешеви подигла је углед манастира, који се по црквеној хијерархији налазио на другом месту, одмах после Студенице.

У Милешеви се 1377. године крунисао за краља Босне и Србије краљ Твртко, пошто се Милешева у то време налазила на територији његове државе, а 1446. године захумски владар Стјепан Вукчић Косача уз своју титулу додао је назив „херцег од Светог Саве“ па се његова држава која се простирала до Милешеве прозвала Херцеговином.

Турци су први пут похарали манастир 1459. године. Крајем XVI века однели су тело Светог Саве у Београд и запалили га.

Да није подигао Милешеву, краљ Владислав би вероватно остао мало запамћен у историји српског народа. Његова краткотрајна владавина није утицала на касније историјске догађаје. Милешевске фреске међутим, представљају знаменитост која је у самом врху нашег културног наслеђа. Почетком Другог светског рата, италијански фашисти учинили су нешто што ни Турци нису: претворили су манастир у коњушницу што је условило да ликовне декорације у доњим зонама заувек нестану.

Милешевско сликарство

Основну вредност Милешеве чине њене делимично сачуване фреске које спадају у монументална дела сликарства средњег века, иако се нису сачувале ни у првобитном изгледу ни у првобитном броју. Све фреске у главном делу цркве рађене су на жуто-позлаћеној, а мањим делом на плавој позадини.

Највеличанственија фреска је Бели Анђео, ремек дело средњовековног сликарства. Фотографија Белог Анђела је прва слика послата сателитом из Европе у Америку (1958. год), а 1962. године у првом  сигналу послатом у космос налазиле су се две фотографије: кинески зид и слика Белог Анђела.

Милешевски сликари имају слободан, широк потез и развијен осећај за боју. Иако све њихове слике имају узоре у старијим мајсторима, насликане композиције казују да су их сликали ствараоци који су били далеко од опонашања туђих дела.

Ко су били милешевски сликари, није познато. Неки историчари сматрају да су имена Теодор, Георгије и Димитрије, забележена при дну неких фигура, њихова имена.

Милешевска штампарија

За време турског ропства у манастирима је чувана да се не угаси, српска писменост, а прва књига у поробљеној Србији одштампана је у Милешеви. Половином XVI века, манастир је располагао уређеним пољопривредним газдинством и за продату стоку у Венецији, монаси су купили 1543. године штампарске пресе и слова. Монаси из Милешеве отпутовали су Венецију да науче штампарску вештину, а у повратку су на шесторо коња натоварили штампарију. У Милешеву су је дотерали кришом, путујући ноћу кроз беспућа. Штампарија је монтирана у припремљеним скривницама у поткуполном простору спољне припрате. Ту су од 1544. до 1557. године, колико је штампарија опстала, одштампани „Псалтир“, „Молитвеник“, „Требник“ и друге књиге за црквене потребе.

После подигнутих храмова: Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије, Ђурђевих Ступова код Раса, велики жупан Стефан Немања као своју највећу и најзначајнију задужбину подигао је манастир Студеницу, у периоду од 1183. до 1196. године. Главни храм манастирског комплекса посвећен је Пресветој Богородици „Добротворки“ (Успенију Пресвете Богородице 28/15. августа).

Богородичина црква има одлике романско-византијске грађевине чији су спољни зидови, сем куполе и спољње припрате, коју је дозидао краљ Радослав (1229-1234.) оплаћени белим радочелским мермером, црква је местимично украшена мермерном пластиком високих стилских вредности. По општој архитектонској замисли и њеној реализацији, црква се сврстава у највиши ранг споменика тзв. Рашке градитељске сколе.

Стефан Немања је провео две године у манастиру Студеници, затим желећи да избегне људске почасти удаљава се у Свету Гору (манастир Ватопед) где заједно са својим најмлађим сином Светим Савом, а по одобрењу византијског цара Алексија Комнена одпочиње обнову и подизање манастира Хиландарa за потрeбе српског монаштва и свештенства. По завршетку и подизању манастира Хиландара, Свети Симеон се упокојио 1200. године. „Достигавши меру савршенства духовног прими венац правде за трудове своје“, при последњим речима својим „Хвала Богу за све!“. Остатак радова око завршетка манастира Студенице поверио је сину Стефану Првовенчаном, а за првог игумана поставио је монаха Дионисија. 1208. год. Свети Сава по очевом завештању преноси мошти (нетрулежно тело) Светог Симеона у Студеницу, где их по други пут сахрањује. Бог га је прославио, а Српска Православна Црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог који се слави 26/13. фебруара.

У високом звању архимандрита Свети Сава је управљао Студеницом до 1215. год. Она је у том периоду постала црквени центар Србије, где је постављен будући темељ самосталне српске Цркве. Овде је Свети Сава написао типик студенички (правилник монашког живљења у манастиру), чији је уводни део посветио житију ктитора. То је уједно и прво самостално књижевно дело написано на српском језику.

Фреске из 1209. у чијем су настанку имали удела сва три Немањина сина: Вукан, Стефан и Сава, уздижу Студеницу међу најзначајније споменике XIII века у византијском уметничком свету. Њене зидне слике су прво очувано дело новог стила XIII века којим се мења раније сликарско схватање и отвара ново поглавље у историји старе српске и византијске уметности. Увођењем српских натписа и тема у Студеници се заснивају блистави почеци сликарства са многим аутохтоним обележјима, које ће свој врхунац имати у сопоћанским фрескама. Са студеничким фрескама српска уметност се наједном винула у саме врхове византијске цивилизације. Ансамбл фресака Богородичине цркве допуњују зидне слике из 1569. чији уметнички квалитети достојно представљају своју епоху.

Краљ Милутин (1282-1321.) највећи донатор међу српским владарима, подигао је цркву Св. Јоакима и Ане 1314. Познатија као Краљева црква, саграђена је по обрасцу византијског храма племенитих и строгих пропорција. Добро очуване фреске из 20-тих година XIV века по стилској префињености, колористичкој хармонији и брижљивој уметничкој обради готово да немају премца у нашем старом сликарству.
Црква Никољача са фрескама из четврте деценије XIII века заједно са још десет порушених или у темељима очуваних храмова, чинила је онај архитектонски миље студеничког манастира који га издвајају изван свих спских лаври.

Студеничка ризница чува само део свог првобитног богатства. Прстен Стефана, првог српског краља, пластаница, повеље и друге реликвије омогућавају само делимичан увид у некадашње непроцењиво благо.

На осмом километру од манастира, усађена у планину, налази се Испосница Светог Саве. Један део тог пута у ствари је планинска стаза која захтева сат времена пешачења. Настала је 1175. године а обновљена је 1815. године.

Са својим храмовима, трпезаријама, кулама и конацима од вајкада настањеним монасима, Студеница је задржала своју првобитну функцију али као прворазредни, законом застићени споменик, са низом цркава у својој непосредној околини изузетан национални споменик и древник светске културне баштине.

Манастир Студеница уписан је у листу светске културне баштине и под заштитом је УНЕСКО-а.

Интернет презентација: http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Studenica/Studenica.htm