Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

Чак и ако оставимо по страни, моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре.

Интересантно је да се реч „срећа“, – „tikhi“, на древном грчком, појављује врло ретко у Светом Писму, а ни једном у Новом Завету. Појам је преширок и непрецизан. Сам по себи нема смисла. Уместо њега, Свето Писмо користи јаснији и одређенији термин, „радост“ (“khara”, на древном грчком), која је једна од саставних делова среће.

Христос говори следеће о срећи: „… да радост Моја остане у вама, и радост ваша се испуни.“ Он такође наговештава одакле долази ова радост: „Ако заповести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свог и остајем у љубави Његовој.“(Јован 15:10-11)

Овде имамо одговор на вековима старо питање. Права срећа, права радост је љубав Божија, бити са Њим. Ово је у потпуности потврђено Светим Апостолом Павлом када говори: „Јер Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу“ (Рим. 14:17). Јован додаје ово: „… и вашу радост нико неће узети од вас“ (Јован 16:22).

Ово значи нико и ништа – ни патње, ни лишавања, ни прогони, чак ни сама смрт.

Ово је добро схваћено од оних који су за себе решили вековима стар проблем људског рода и који су нашли срећу: од Хришћанских Светитеља и оних који су угодили Богу, прошлих и садашњих. Ипак њихово понашање је збуњивало друге. Древни Римљани нису могли да схвате зашто су Хришћани били толико радосни. Савремени пагани, од којих већина номинално мисли о себи као Хришћанима, поставља исто питање.

Постоји широко распрострањено, романтично, Западноевропско мишљење, које се често нуди као одговор на ово питање, а које гласи отприлике овако: то је зато јер су људи древног света имали мало разумевања о томе шта се дешава после смрти, људи су се бојали смрти, а Хришћани су се залагали за умирујућу идеју да ће људи живети после смрти, да је Христос спасио све и свима обећао вечни живот и небеско блаженство, и то је разлог зашто су Хришћани толико радосни. Ово мишљење у једном или другом облику је врло уобичајено, али је потпуно нетачно.

Уствари, Христос уопште није обећао небеска блаженства. Често Христос даје застрашујућа упозорења: „онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мат. 24:51); „… идите од Мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мат. 25:41); „и ови ће отићи у муку вечну…“ (Мат. 25:46). Даље, Свети Апостол Петар говорећи о ужасној опасности вечних патњи која виси над нама, подсећа нас, да се чак и праведни једва спасавају а да се неверни и грешни скоро никад (1. Пет. 4:18).

Још једно мишљење рођено у Протестантизму, које је поприлично уобичајено међу слободно настројеним Хришћанима, је да је то суморно начело посмртног живота и тешкоћа спасења производ каснијих раздобља, „суморних, тужних подвижника/монаха“; и да је у древном Хришћанству преовладавало „светло расположење и схватање да нечије спасење, потиче само од нечије вере у Христа.“ Они који верују ово измишљају сопствену верзију Хришћанства, без икаквих основа или потврда у Јеванђељима, Посланицама или древној Хришћанској историји.

Например, читајући Јерму, писца првог века и видећете како су захтевни били рани Хришћани по питању спасења и како су јасно схватали да и најмањи наговештај неморалности поставља човека у опасност вечне смрти. Ова књига је писана уз застрашујуће речи црквене песме – „патње грешних су безграничне.“ Ово је било још више изражено у питањима чистоте вере и оданости Цркви.

Према томе, Хришћански поглед може да изгледа много мање веселији од паганског. Пагани имају посмртни живот „царства сенки“, нејасно одређен, од кога неко може развити најразличитије идеје. На једној граници неко има „Јелисејска Поља“, царства среће, у које је врло лако ући. На суморном крају спектрума, неко има појам ништавила, потпуног уништења након смрти. Да наведемо Сократа, „Пошто нисам патио пре појављивања на овој земљи, следи да нећу патити када је напустим.“

Ако упоредите ово, са ужасном сликом вечних патњи и пакла, видећете да је површни поглед о разлозима радовања првих Хришћана, у суштини погрешан. А поред свега тога, та Хришћанска радост је постојала и постоји. Јасно сија у сваком реду Житија Мученика и Подвижника и сија и даље у животима монаха и у Хришћанским породицама. Уствари то само заслужује тај термин.  И што је особа више духовна, јаснија је и савршенија њена радост. Ова радост, овај светли поглед на свет, никада није напуштао ране Хришћане, чак и током патњи и на вратима смрти.

Шта је онда разлог ове радости? Одговор је наравно, Вера. Али не на начин на који је Протестанти схватају. То није формална, беживотна вера, без икаквог херојско духовног напора (подвига) – (након свега, чак и „демони верују и дрхте“) пре је то животворна, активна вера која живи у чистом срцу и која је загрејана милошћу Божијом, вери која гори љубављу према Богу и јача наду на Њега. Као што је један савремени Хришћански писац написао врло добро, „Није довољно веровати у Бога, неко мора такође и да Му верује.“

Молитве са служби: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, на прави начин описују праву Хришћанску веру. То је пуно поверења, дечије предавање себе у Руке Божије. Ово је оно, што је као и увек, отварало врата истинској радости, истинској срећи.

Ако Хришћанин верује Богу, онда је он припремљен да прихвати све од Њега: Рај или пакао, патњу или блаженство, јер зна да је Бог бесконачно добар. Када нас Он кажњава, то је за наше добро. Он нас толико воли, да ће покренути небо и земљу да нас спаси. Он нас неће издати, чак ни из најбољих разлога и сигурно ће нас спасити, ако има и најмање шансе. Као што и Свети Августин каже, „Једини бег од гнева Божијег, је Милост Божија.“

Са овим разумевањем, радост и лакоћа чврсто се усељавају у срца Хришћана и ту нема  места за туробност. Свет, бесконачни свемир припада мом Богу. Ни један догађај, од најмањег до највећег, не може да се догоди без воље Божије, а Он ме бесконачно воли. Чак и овде на земљи, Он ми дозвољава да уђем у Његово Царство, Његову Свету Цркву. Он ме никада неће изгнати из Његовог Царства, док год сам Му веран. Штавише, ако паднем, Он ће ме подићи чим схватим свој грех и понудим сузе покајања. Зато ја поверавам своје спасење и спасење не само мојих ближњих, већ и целог света у Божије Руке.

Смрт није застрашујућа, она је побеђена Христом. Пакао и вечне патње чекају оне, који се свесно и својом слободном вољом, окрећу од Бога, који више воле суморност греха, од светлости Његове љубави.

Радост и вечна блаженства чекају верне. „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1.Кор. 2:9)

Нека нам увек-милостиви Бог помогне да задобијемо пуно поверење у Њега.

Господе, спаси нас, који Ти се молимо.

Архиепископ Натанаил Лвов

Са великом радошћу, примио сам ваша два писма, која сам прочитао са великом ревношћу и марљивошћу. Моја је дужност да вам одговорим и да вас водим према томе. Ја ћу међутим, да упутим свој одговор обојици, јер сте обојица Богољупци, и обојица имате једнаку потребу духовног вођења и образовања. Ви сте према томе, обавезни не само да питате, већ и да слушате шта Оци говоре.

Истине је да сам био забринут, читајући у вашем писму да сте били немарни у својим обавезама и да сте упали у многе детиње будалаштине. Био сам такође веома радостан, да сте се покајали и желите да вас саветујем на путу покајања, са циљем да би могли да задобијете милост нашег Благог Бога, Кога сте, вашим дечијим, рђавим понашањем, веома ожалостили.

Увредити Бога и скренути са пута Његових заповести није необично; цела људска природа се лако спотиче и веома често пада у грех. Међутим, остати у злу је тешка заблуда, морамо бити веома опрезни, јер тешко нама, ако се нађемо непокајани у време нашег одласка.

Међу многим методама које ђаво – непријатељ и уништитељ наших душа – користи да обмане оне, који исправно живе Православно Хришћанство, посебно млади, јесте да постави другу замку, којом је у стању да обмане многе младе људе и да их у потпуности одведе у пропаст.

Зли поставља ову замку, Божију милост, под видом доброг и саосећајног, чинећи да се појављује као мамац за младе, мамећи их на слободу, смех, шалу и гестикулације, отвореност и коначно, на употребу и злоупотребу алкохола, на све оно што се не чини катастрофалним свету, која се називају средствима „слободе“ коришћењем политичких и лукавих покровитељстава.

Тако, навикнувши их на лоше навике, омладина постане испуњена страстима и онда бива наругана од стране ђавола и сличних људи. замка је покривена тешком сенком и апстрактним оправдањима, чинећи да изгледају као веома мали греси и да ће након проласка тог доба, све то проћи; и након свега, да су то ствари, које би само пустињаци и монаси у планинама требали да избегавају.

Када би само могли да схвате како велика невоља бива овим тврдњама, желели би да се одвоје од тих изговора и применљивих извињења као од смртоносне змије. Циљ је кушача сатане, да прво убаци у омладину све ове мале грехе и тако паралише њихова чула, подстичући их на шалу, непристојне слике, шаљивост и пијанство, што рађа све остале страсти.

Молим те да питаш, са много опреза, непокајаног, страсног пријатеља, да ти исприча како је привучен таквим одвратним страстима. Из одговора ћеш научити да је главни разлог и почетак страсти био у немару и равнодушности према узроцима које сам поменуо. Као што телесне страсти долазе из занемаривања малих ствари, тако је исто и у духовним; од дечије будалаштине, човек долази до нивоа непокајаности и очајања.

Истина је да је Господ наш Исус Христос, видећи спотицање људске природе, прима са отвореним рукама грешника који се враћа. У исто време, међутим, Он говори: „Бдите и молите се, јер не знате дан ни час када ће доћи Син Човечији.“ Он нас тако подстиче да увек будемо спремни и да у нашим судовима имамо уље покајања и сваку другу врлину, тако да не би били искључени из брачне ложнице као луде девојке. Истина, постоји покајање, и када је млади човек чист и избегава лоше друштво и пијанство, али мало одступа, тада покајање брзо брише свеже грехе.

Када, међутим, кроз лоше навике, тело постане роб греху, постаје веома тешко, и од многих само пар њих ће бити у стању да буде ослобођено од (непријатељевих) префињених замки.

Знајући ово, драги моји Константине и Јоване, од сада немојте, ради Бода, да се предајете паралишућој разлабављености ваших чула, флертовању ни шалама, пијанству ни лошем друштву, због којих се губи страх Божији и бивате заробљени од стране демона самољубља и раскалашности. Бирајте боље врлински живот према Богу, опонашајући вашег духовног оца у свему. Он је једини који ће вас обучити за стање, угодно Богу, и показаће вас као Небеске грађане.

Са циљем да путујете чврсто путем Божијим, морате:

1. Показати велику послушност, поверење и прихватање према вашем духовном оцу, говорећи му увек истину.
2. Престаните у потпуности са говорљивошћу и шалама, јер као што смо рекли, тамо где постоји говорљивост, страх Божији се губи.
3. Имајте одређено време сваке вечери за молитву, коју ће вам ваш духовник дати
4. Када сте у цркви, будите потпуно сконцентрисани на слушање Божије Литургије, тако да би благодат Светога Духа могла ући у ваша срца.
5. Држите без пропуштања све постове Цркве, и не опонашајте путеве пропасти данашње геберације.
6. Када год је могуће, избегавајте вино и посебно алкохолна пића која појачавају телесне страсти.
7. Када имате слободног времена, проводите га читајући Отачке књиге.
8. Чувајте се од неких духовника и учитеља, који се праве да вас уче врлинама и покајање, али представљају похотљивост, напуштањем постова и обесхрабривањем омладине од подвижништва, умерености и Отачких дела, и који такође говоре против монашког живота. Какву штету ово може донети младом човеку, бескорисно је рећи, јер само видео многе, који су били намамљени овим обмањујућим подстицајима, поставши несвесне жртве.
9. Имајте велико поштовање посебно према Нашој Госпођи Богородици, Која ће вас увек чувати на путу вашег спасења.

Са поштовањем, шаљем вам целив

Монах Данило,
Света Гора Атос
19. Јун, 1902.

Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.

Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.

Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

Путујући све  даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда  му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.

Свети Владика Николај Велимировић

Уместо да наиђе на светог човека, наш јунак је, међутим, ушао у једну салу која је врвела од људи; трговци су улазили и излазили, неки људи су разговарали по угловима, један мали оркестар је свирао пријатне мелодије, а ту је била и богата трпеза пуна најлепших јела из тог краја света. Мудрац је разговарао са свима и младић је морао да сачека два сата док је дошао ред на њега.

Мудрац је пажљиво саслушао разлог младићеве посете, али му рече да у овом тренутку нема времена да му објасни шта је то Тајна Среће. Препоручио му је да се прошета по његовој палати и да се врати кроз два сата.

У међувремену бих те нешто замолио – додаде Мудрац, пружајући младићу кашичицу за чај, у коју је кануо две капи уља. – Док будеш ходао, носићеш ову кашичицу и настојаћеш да се уље не проспе.

Младић је почео да се пење и силази степеницама палате, стално мотрећи на кашичицу. После два сата, вратио се пред Мудраца.

Дакле – упита Мудрац – јеси ли видео персијске ћилиме у мојој трпезарији? Јеси ли видео врт који је највећи Мајстор међу баштованима пуних десет година уређивао? Јеси ли приметио прекрасне пергаменте у мојој библиотеци?

Младић је посрамљено признао да није видео ништа. Његова једина брига је била да не проспе оне две капи уља које му је Мудрац поверио.

Онда се врати и упознај чудеса мог света – рече Мудрац. – Не можеш имати поверења у човека уколико не познајеш његов дом.

Сада већ смиренији, младић узе кашичицу и поново крену у шетњу палатом, овог пута обраћајући пажњу на сва уметничка дела која су висила са таванице и по зидовима. Разгледао је вртове, околне планине, приметио нежне цветове и укус са којим је свако уметничко дело постављено на право место. Вративши се код Мудраца, у детаље му је препричао све што је видео.

Али где су оне две капи уља које сам ти поверио? – упита Мудрац.

Погледавши у кашичицу, младић примети да их је просуо.

Ето, то је једини савет који могу да ти дам – рече Најмудрији од Мудрих. –“ Тајна среће састоји се у томе да посматраш сва чуда овог света, али да никад не заборавиш ни на оне две капи уља у кашичици.“

Човјек из њене породице и његова жена нису могли имати дјецу. Живе у Швицарској и како је био вриједан и одан радник код неког швајцарца, који није имао никога на свијету, швајцарац му препише све своје и он малтене преко ноћи постане богат човјек.

Међутим у животу му се узнедало.
Жена је имала неколико спонтаних побачаја и ниједну трудноћу није успјела пренијети преко пар мјесеци.
Жена психички то није могла поднијети и имала је потпуни лом живаца и на крају оде у једну психијатријску установу.

Он сломљен, дође кући, у Босну на одмор и у новинама прочита за једну породицу из околине Бањалуке који имају много дјеце и никакаве услове за живот.

Помисли: Какав је ово живот, ја имам све и немам ништа, а они имају дјецу и само бриге и проблеме.
И спакује се , накупује пун ауто свачега и одвезе тој породици.
Када је дошао код њих, каже им, да од тог дана, он ће водити бригу о њима. Да што год им треба само од њега траже.

И врати се у Швицарску, гдје га дочека здрава жена.
Она убрзо затрудни опет, мада је било упитно да ли ће се то више икада десити и он јој исприча шта је урадио.
Она га замоли да оставе све своје обавезе и опет оду тој породици . И они опет оду и свашта однесу.
И жена роди здраву дјевојчицу, а недуго потом роди и здравог дјечака.

И дан данас они се брину о тој породици и само у томе виде да су некако од Бога измолили своју властиту породицу.

На неки начин, они су захвални тој породици, на својој.

Многи данас вјерују у Бога, а заборављају на милост, заборављају на болесне и на изнемогле. Има оних који за Бога не знају, али им срце са Богом пребива.

Слава Богу на овима људима са милостивим срцем!

Дочекао га је лепо – чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

- Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.

- Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

- Шта је то?

- Струја, имењаче!

- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

- Никада – каже Тесла – док је света и века.

- Па што онда народ тражи, Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.

Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.

- „Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети“. То је била његова молитва.
- „И то је све? „- питао је даље свештеник .
- „Све“, рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог… и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

- „Чему се Лазаре радујеш? “ питао је.
- „Исусу“ одговорио је Лазар.
- “ Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? “ питао је даље свештеник.
- “ Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
- “ ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. „
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

НИШТА НЕ УЗИМАЈ ОД ХРИШЋАНА

Сви моји преци потичу са острва Јава, осим бабе, која је Кинескиња. Одрастао сам у муслиманској породици, а мој деда је био имам у нашем селу. Био је велики аскета. Сећам се да је много постио и да је спавао на поду, да се сваке ноћи молио. Његов пример је снажно утицао на мене. И мада је остао муслиман, он је, у извесном смислу, био истински хришћанин.

Сви житељи мога сeла били су муслимани, али је деда ипак сматрао да је неопходно да ме упозори:

„Ако сусретнеш хришћанина, никада ништа не узимај од њега – ни храну, ни воду“.

„Зашто, деда?“

„Ти знаш да су ти људи неверници. Они ће отићи у пакао. Ти знаш да они иду у храм где им свештеници дају зачарану воду, коју они пију у стављају у храну. Ако попијеш ту воду или поједеш ту храну, и ти ћеш бити омађијан. Они ће те тада лако привући к себи и ти ћеш брзо примити њихову веру. Зато ћеш заједно са њима отићи у пакао!“

Начин на који је мој дедица покушавао да ме одбије од хришћанства није доктрина ислама, него његово лично сујеверје.

Док сам ишао у основну школу, имао сам друга. Он је био једини хришћанин у целој школи, и сви су га исмевали. Свакога јутра његови другови из разреда скидали су му панталоне и викали: „Погледајте, необрезани, неверник!“ Било је то ужасно и он је, наравно, одлазио у сузама.

Једнога дана, кад сам се враћао из школе, пролазио сам поред куће тога дечака и тамо видео слику распетог Исуса Христа. Дошао сам кући и упитао деду:

„Деда, познајеш ли ону сиромашну породицу која живи у овој четврти?“

„Да, познајем их, они су неверници“.

„Знаш, ја сам код њих видео неку чудну слику. Тамо је био неки човек, скоро наг, а висио је на дрвеном крсту!“

„О, знаш ли шта је то? То је слика њихове смрти! Земља не може да их прими кад умру! Због тога они најпре треба да буду задављени, а онда их вешају на такво дрво, па их тек после тога закопавају у земљу“.

Понављам још једном, ово није учење ислама, него, једноставно, покушај мог дедице да ме одврати од хришћанства. Деда је био веома добар човек, благ и испуњен љубављу. Међутим, када је у питању била религија, све се мењало.

KAКO ИЗГЛЕДА БОГ

За муслимане, Бог није Отац, него деспот, а људи нису чеда Божија, него пре свега слуге. Називати Бога Оцем је грех, пошто Бог нема деце, па чак ни пророци нису чеда Божија. У исламу је забрањено ликовно представљање Бога и пророка. Често сам дубоко размишљао о томе – какав је Бог? Силно сам желело да Га на неки начин замислим. Упитао сам деду:

„Како изгледа Бог?“

Он ме зачуђено погледао:

„Зашто ме то питаш?“

„Ето, ми се молимо Богу, али Га не видимо. Не разумем језик на којем се молим, не видим коме се обраћам, ништа не осећам. Изгледа као да само нешто мрмљам!“

„Ислам је истинска религија и ти то знаш! Све остало ћеш сам разумети када одрастеш!“

Међутим, чак и када сам одрастао – ишао сам већ у средњу школу – нисам сазнао одговор. Одлазио сам у кинески храм, одлазио сам у будистички храм – где све нисам одлазио! Хтео сам да сазнам шта се налази унутра, чему се, или коме се, људи тамо клањају. Та места ми се нису допадала и ја сам бежао из тих храмова, поново се уверавајући да не постоји ништа боље од ислама. Тада ми се чинило да познајем и хришћанство. Нисам, међутим, ни покушао да одем у цркву, јер сам био убеђен да су хришћани – неверници.

Једном сам, у јануару месецу, отишао у госте код учитеља, господина Катамсија. Тамо сам видео дрво украшено са безброј декорација, на какво никада раније нисам наишао.

„Шта је ово“, упитао сам.

„То је божићно дрвце, бадњак“, одговорио је учитељ.

Он је постао хришћанин, а ја то тада још нисам разумео.

Почели смо да разговарамо и он ме упитао:

„Ти се још увек често молиш?“

„Да, наравно, пет пута на дан“.

„Поносан сам на тебе! Млади људи обично јуре на све стране и забављају се, а ти се молиш!“

„Да, лепо се осећам кад се молим“, одговорио сам.

Учитељ ми је тада рекао:

„Добро је што се молиш, али, јеси ли свестан коме се молиш?“

„Наравно! Алаху, коме бих другом?!’’

„Да ли Га ти познајеш?“

Био сам дубоко потресен.

„О томе је реч! А да ли Га ви познајете? Молим Вас, причајте ми о томе! Одавно покушавам да нађем одговор на то питање!“

Почео је да ми говори о Тројици, о Дјеви Марији, о Христу. Тада сам се најзад досетио да је он хришћанин. Био сам ужасно преплашен. Ја сам већ обедовао код њих! Сећате ли се шта то значи? То је она иста вода! Отишао сам кући и рекао деди:

„Срео сам невернике! Мој учитељ је постао хришћанин!“

Погледао ме право у очи и упитао:

„Да ли си нешто јео код њих?“

„Да… јео сам“, промуцао сам ја.

„Моли Алаха да омађијана вода не утиче на тебе!“

Током читаве ноћи плакао сам и молио се: „Господе, нећу да умрем као хришћанин, хоћу да умрем као муслиман! Молим Те, помози ми, не желим да та зачарана вода делује на мене!“

ПОЂИ ЗА МНОМ

Једне вечери сам се молио као и обично. Просторија је била прилично мрачна, али је моју одају изненада озарила светлост. То није била обична, него заслепљујуће блистава светлост. Читава соба била је њоме испуњена и ја сам се обрео унутар ове светлосне кугле. Угледао сам затим и другу светлост, која је почела да нараста и да добија облик, образујући силуету дугокосог човека. Био је то човек из светлости… Био сам потресен. Муслимани верују у џинове- демоне, па сам помислио да је то управо демон. Ни реч нисам могао да изговорим, од страха чак ни уста нисам могао да отворим. Могао сам само да говорим у себи. У мислима сам упитао: „Ко си Ти?“ Он ми је одговорио на мом матерњем језику… нисам могао да чујем речи, али сам их осећао: „Ако хоћеш да се спасеш – пођи за Мном!“. Светлост је затим почела да слаби и одаја се поново испунила тамом.

Ово се поновило и следеће ноћи, а затим још једном. Крајем другога дана видео сам то исто, али је овога пута, на питање „Ко си Ти?“, Он одговорио: „Ја сам Онај за Којим си трагао. Ја сам Исус Христос“. После тога, све је ишчезло.

Био сам сасвим збуњен, нисам знао шта да мислим: ето, молио сам се као муслиман, али сам уместо пророка Мухамеда угледао Исуса Христа – шта се догодило?

Када је дошао и трећи пут, ја сам Га упитао: „А шта је са Мухамедом?“ Није ми одговорио и само је рекао: „Ако хоћеш да се спасеш, пођи за Мном!“

Овакво искуство није ми се више поновило. Никада више нисам доживео ишта слично.

Почео сам да постим и да питам Бога: „Ма ко да си Ти, молим Те, откриј ми у коме је истина – у Исусу Христу или у Мухамеду?“ Молио сам се и постио сам неколико дана, али нисам зачуо никакав глас, нисам имао никакво виђење. Тада сам се вратио Корану и изненада отворио 3. суру, 45. стих, где је речено: „Сети се, Мухамеде, како су анђели рекли: ’О, Маријам! Уистину, Алах Ти Својом речју саопштава радосну вест – Ти ћеш родити Сина. Име је Његово Масих Иса, син Маријам (тј. Исус, син Маријин). Он ће бити поштован у овом и у будућем веку, и биће близак Алаху“.

Отишао сам код учитеља Катамсија и упитао га где могу да пронађем цркву. Испоставило се да је он један од вођа Протестантске цркве и ја сам се запутио у ту цркву.

Убрзо је мој деда дознао да одлазим код хришћана и страшно се расрдио. Када је чуо за то, један од мојих пријатеља је чак покушао да ме убије. Деда је тада свима објавио да сам ја под његовом заштитом и да нико не сме да ме повреди. По милости Божијој, мој деда је познао истину и умро је као хришћанин. Знате ли колико је година имао? Имао је сто четири године! Наравно, он се крстио у протестантизму, јер ја тада нисам могао ни да претпоставим да постоје и друге конфесије. Моја бака се такође крстила. Ја сам, пак, у време кад сам већ постао свештеник, крстио моју мајку и оца, моју рођену браћу и браћу и сестре од стричева.

„ЦРКВА СА ВЕЛИКОМ ГЛАВОМ“

Када сам постао хришћанин, отпутовао сам у Јужну Кореју, да бих у Сеулу изучавао протестантску теологију. До тог времена сам, међутим, био донекле разочаран у протестантизам. Сећао сам се моје муслиманске прошлости, која је у потпуности била проникнута дисциплином: молитва пет пута на дан, постови. У Протестантској цркви, а посебно у Харизматичкој, за коју сам био везан у то време, постојала је велика слобода: ради онако како се теби допада, моли се колико хоћеш и кад хоћеш – уз Библију, уз гитару или, једноставно, узвикујући: Алилуја! Почео сам да се питам како је било устројено богослужење у раној Цркви. Отпутовао сам у Кореју надајући се да ћу пронаћи одговор. Све време сам се молио: „Господе, ако та, рана Црква, још увек постоји, молим Те, помози ми да је пронађем! Хоћу да сазнам каква је била та Црква!“

Господ ми је на крају дао одговор и на то питање. Једном приликом свратио сам у књижару и тамо на полици угледао књигу „Православна Црква“. Никада за такву Цркву нисам чуо, па сам помислио да је то, можда, још једна америчка секта. Међутим, како сам увек волео да читам и како сам читао све што ми дође до руку, купио сам и ову књигу. Кад сам је прочитао, помислио сам: „Управо о томе је реч! То је она иста Црква за којом сам трагао! Где је она?“

Ни на крај памети ми није било да се православни храм налази насупрот мом интернату, да је то она иста зграда са великом куполом, коју су моји другови називали „црква са великом главом“. Била је то Мисија Руске Православне цркве у Кореји. Ту сам и ја примио Православље: на дан 8. септембра 1983. године постао сам први и у том тренутку једини православни Индонежанин.

Из Кореје сам отпутовао у Грчку, а одатле у Америку, у Бостон, да бих наставио школовање у богословији Светога Крста. За свештеника сам рукоположен 1988. године, а онда сам се вратио у Индонезију. Тамо, пак, дословно није постојало ништа – ни храм, ни парохија, ни књиге. Све сам морао да почнем „од нуле“. Самоме себи сам био и пастир и паства! Међутим, по милости Божијој, људи су почели да долазе код мене. Данас се код нас, у Индонезији, налазе две јурисдикције: Руска Православна загранична црква и Цариградска црква. Ја, наравно, верујуће и из једне и из друге Цркве сматрам својим духовним чедима, будући да пре мог доласка они ништа нису знали о Православљу и да су се сви они преобратили посредством служења које је мени поверено. У Цариградској цркви данас служи осам свештеника, а у Руској Православној заграничној цркви којој и ја припадам – једанаест. Православни свештеник у Индонезији нема могућности да нађе посао, али ми смо спремни да ради Цркве поднесемо све тешкоће, и мисија наставља своју делатност. Молим се за то да се васцела Индонезија преобрати у Православље. Да, то је веома тешко, али није теже него у временима Римског царства. Ако су апостоли били у стању да Духом Божијим преобрате стари свет, то значи да је нешто слично могуће и у Индонезији!

ЗАШТО ДОМОРОЦИ НИСУ СПАЛИЛИ БОМБАНГА?

Стално ме питају где се налази моја парохија. Ја немам парохију и цела Индонезија је – моја парохија. Често морам да „летим“ из једног села у друго, са једног острва на друго. Понекад ми се догађају невероватне ствари као, на пример, следећа. Једном приликом отишао сам да проповедам на острву Тимор (Источни Тимор је независна држава, док је Западни – део Индонезије). Заједно са мном путовао је и мој духовни син Арди, који је касније постао отац Григорије. После дугог путовања нашли смо се у џунгли, у забаченом селу које се зове Хауменибук. Овај назив, разуме се, нема никакве везе са енглеским језиком! Немам ни најмању представу шта би он могао да значи!

Примио нас је сеоски вођа. Био је веома добар према нама – седели смо у колиби и разговарали о Богу. Затим смо Арди и ја кренули кроз џунглу да пронађемо воду. Убрзо смо пронашли један извор, где смо се напили воде и освежили. Око тог извора налазиле су се неке чудне камене громаде. Био сам веома уморан па сам сео на највећи камен, да мало предахнем. Затим смо се вратили у село, у колибу, и ја сам наставио да причам вођи о Православљу, о вери, о једном Богу, о томе да се не треба клањати идолима и о сличним стварима. На њега је овај разговор оставио дубок утисак.

Следећег јутра, поново сам пошао код племенског вође.

„Могу ли да Вас питам где сте јуче ишли“, изненада ме упитао.

„Био сам на извору“.

„И шта сте тамо радили?“

„Ништа посебно! Пили смо воду!“

„Не, радили сте још нешто! Сетите се шта сте радили!“

„Седео сам на камену, на великом камену!“

„У томе и јесте проблем! Тај камен изображава нашег бога – духа који штити наше село. Житељи су видели како сте седели на њему. То их је разјарило, јер сте увредили духа. Они су се сад запутили овамо, смишљају нешто веома лоше. Молим вас, нигде немојте да излазите, останите овде!“

Зачуо сам неку буку и повике који су допирали са брда, па сам упитао старешину:

„Шта то они узвикују?“

„Убићемо га! Спалићемо га!“

Ардија је обузео паничан страх:

„Оче, оче, нећу да те убију!“

„Арди, моли се! Бог је са нама! Ми смо овамо и дошли у име Господње“.

Разуме се да сам у себи био дубоко узнемирен – били су то дивљи људи! Племенски вођа је рекао:

„Покушаћу да се споразумем са њима“.

Био је то веома добар, саосећајан човек.

Колиби се приближавало око стотину људи, наоружаних копљима. Сви су били тамне коже, и у помрчини су им се видели само зуби када би повикали – а нису ни престајали да вичу. Ситуација је, наравно, била неизрециво напета. Ми смо се све време молили.

„Арди, ако ми се нешто догоди, врати се кући и испричај шта се овде десило. Ако Господ хоће да овде погинем, нека тако и буде“.

„Не, оче, ја те нећу напустити!“

Био сам спреман: „Господе, ако је Твоја воља да умрем на овом месту, помози ми и дај ми храбрости да умрем за Тебе!“

После извесног времена, вратио се племенски вођа и рекао:

„Оче, све је у реду, сагласили су се да Вас не дирају, али…’’

„Шта: али…’’

„Мораћете да прођете обред помирења“.

Ардију сам одмах рекао:

„Ако треба да се клањам том камену, радије ћу да умрем. Никада се нећу поклонити идолу!“

Показало се, међутим, да тај обред и није тако страшан. Церемонија се састојала у следећем: десет старешина је стало у круг а онда су један другоме, из уста у уста, предавали орахов лист. Помислио сам: „Господе, помози ми само да ми се не смучи од оваквог обреда!“ Тако сам задржао дах, узео лист у уста и затим га испљунуо што сам брже могао. После тога су ме повели да пијем њихово домаће вино.

Племенски вођа ми је рекао:

„Оче, сада вам је преостало само да платите глобу!“

„Колико?“ Помислио сам да ће ми узети све што сам имао.

„Десет долара“.

Платио сам десет долара и чинило се да сам слободан. Сутрадан су ми, међутим, заповедили да идем код краља. Силно сам се зачудио када сам чуо да у селу постоји краљ, али сам послушно пошао ка оној колиби коју су ми показали и која је била највећа у селу. Тада сам га угледао. Био је то човек стар тридесетак година, полуобнажен, а на глави је имао – каубојски шешир! На једвите јаде сам се уздржао да се не насмејем. Краљ је рекао:

„Оче, ја и још четири житеља овог села желимо да Вас пратимо. Било би опасно да путујете без нас, јер се неким људима нисте допали“.

Испратили су нас до станице и ми смо одатле отпутовали кући.

Знате ли шта се затим догодило? Онај човек, који је започео побуну против мене, у међувремену је умро. Према веровањима тога племена, ако човек који је некоме нанео штету умре, то значи да је онај који је штету претрпео – свети човек! Тада су сви почели да ме сматрају светим. Као резултат тога, људи са тог острва пришли су православној вери!

Записано у Сан Франциску, у априлу 2008. године
Превод: Антонина Пантелић
Извор: Нескучный сад, 15. август 2009. године

У књизи Постања пише да је Бог „створио мушко и женско“, рекавши им: „Рађајте се и множите, и напуните земљу, и владајте њоме…“ (1Мојс. 1,27–28).

Текстови Старога завета сматрају безчадије грехом – казном Божјом. Захарија и Јелисавета моле се Господу да им подари пород. И, гле, док праведни Захарија служи у храму и приноси жртву, анђео Господњи јавља му се саопштавајући да ће његова супруга Јелисавета родити сина. Не поверовавши анђелским речима, бива кажњен – постаје нем. Али, велика је милост Господња: Јелисавета рађа сина, и Захарија му даје име Јован. Родитељи добијају дете – највећег рођеног од жене, великог пророка и Крститеља Господа нашега Исуса Христа.

Јоаким и Ана у сузама су измолили од Господа ћерку Марију, чије име преведено с јеврејског значи „сузама исплакана“. Марију, мајку Онога кога небеса не могу обухватити, Ана носи у благословеној утроби својој.

Господ наш Исус Христос је дошао да спасе род људски који лежи у тами и у греху (ср. 1Јн 5,19). Бог је љубав, и Он нам открива овај свет, даје нам заповести како да живимо и како да се спасавамо: „Љубите једни друге“ (1Јн 4,7). Снага Христове заповести коју Он изговара својим ученицима и свима нама састоји се у овим речима (Јн 13,34–35; Јн 15,12; Јн 15,17; Еф. 5,2). Исус нас опомиње и усмерава да љубимо једни друге, као што Он нас љуби.

На ову богочовечанску љубав опредељују се хришћански супружници поверавајући се једно другоме док постају једно тело (Еф. 5,31). Тако, муж остварује свој позив и своју мисију волећи своју жену, као Христос Цркву, спреман жртвовати и самога себе. Жена, пак, прихвата ту мужевљеву мисију да буде вољена (Еф. 5,21–25). Доживљавајући брачну заједницу, они продубљују међусобну љубав, као Свету тајну из које црпе снагу за све тешкоће и невоље које прате брачну заједницу и породицу у овоземаљском животу. Господ наш Исус Христос је благословио брак уздигавши га на Свету тајну, када је у Кани Галилејској присуствовао и учествовао са својом Мајком на свадби, и ту учинио прво чудо – воду је претворио у вино (Јн 2,11).

Брак није само друштвена обавеза, него је то заједница мушкарца и жене, како је Бог одредио у почетку стварања земље и света. Заједнички живот мушкарца и жене усмерава на ону првобитну заповест: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме“. Ове божанске речи треба да чују сви наши супружници и да их испуњавају својим животом – да рађају децу.

Деца су најлепше и највеће благо којим Бог дарива супружнике, јер са децом стварају породичну живу цркву (ср. Фил. 2). Деца су круна брака, и у тој круни деца су најлепши драгуљи. Добра деца су радост у породици, а лоша су туга живота. Зато молимо без престанка и саветујемо наше младе супружнике да рађају децу, и да их подижу и васпитавају у хришћанском и православном духу, да буду добри људи, да воле своје родитеље који су их изнедрили, своје учитеље, наставнике, професоре, пријатеље и сву децу са којима стасавају, и опет: да воле све људе са којима живе и сусрећу се на овим просторима. Сви смо одговорни пред Богом, Црквом, заједницом и државом, како ћемо нашу децу најбоље васпитати и образовати. „Пазите на време, јер су дани зли“ (Еф. 5,16) – то је упутство и смерница васпитања деце.

Верујемо да ће здрав разум и љубав превладати код наших младих супружника, и да ће рађати децу радујући се њиховом животу.

Добре мајке, српске мајке, рађајте и васпитавајте децу – да ходе путевима Господњим, јер Бог нас гледа.

Бог мира и љубави да буде са свима вама!

За многе је било велико изненађење када су у дневним новинама прочитали вест да је брат брату уступио аутомобил који је он добио као награду купивши један дневни лист. Испоставило се да је, заборавивши новине у дому свога брата, оставио највећи поклон домаћину и, што је најважније, није се узнемирио због тога, није тражио „свој део“. Без имало двоумљења је оставио дар брату, показујући свима нама више од лепог примера, доказујући дубину свога човекољубља.

Да, рећи ће неки, оставио је брату, а да ли би некоме непознатом то исто учинио? Не бих да нагађам, и уместо одговора питао бих оне који овако равнодушно констатују: да ли би они и брату уступили, а камоли непознатом човеку? Неповерљивост према овом добром делу показује неспремност за добродетељ.

Да је то нешто несвакидашње – јесте, али покушајмо да се и сами мало приближимо добром чињењу, почнимо од доброг промишљања о свему, победимо себичност најпре у размишљању. Не доживљавајмо једни друге као препреку и опасног, тражимо добре могућности заједничења, потрудимо се да се добра мисао оделотвори на радост многих. Покренимо се даље од сопственог интереса и разумимо потребе једни других, трудимо се да несебичним себедавањем и даривањем покажемо животну сигурност.

Не будимо себични и уплашени пред животом, будимо слободни од сваког страха од губитка, лишавања и нестајања. Верујмо у живот као велики дар који треба умножити а не потрошити, разумимо да је то могуће само онда ако знамо да га делимо једни са другима, побеђујући нагон да га живимо само за себе. Нажалост, много је више оних који немају храбрости да буду добри, плаше се да ће тако изгубити себе у животу. Ту се увек нађе неки разлог којим се покушава оправдати себичност живљења појединца, али се не види празнина и истрошење у многим страховима.

Отуда и неповерење и неразумевање према добром чињењу појединаца, које се посматра као неки изузетак а не као пример за угледање и примену у сопственом чињењу. Не, то се замишља као тешко оствариво, јер унапред осустајемо од борбе за доброг човека у себи, сматрајући тако нешто за наивно и чињење против себе.

ДЕЛАТНА ЉУБАВ

Да бисмо разумели овај чин братољубља, потребно је да кренемо од конкретног догађаја, без претпоставки о себи и томе што бисмо, или не бисмо, ми учинили у истој ситуацији. Посматрајмо оно што се догодило, без оптерећујућег „шта би кад би“, зашто је тако и да ли је баш све тако. Верујмо да је брат частио брата великом љубављу, не само вредним поклоном, не сумњајмо полазећи од себе, него пођимо од онога што се стварно догодило, како бисмо помогли себи у даљем животном промишљању. Овде је потребно много рада на себи, јер смо се олако препустили свакодневној суровости и уживању у читању о ономе што чине други, или им се догађа, где је наша једина реакција изјава: „Хвала Богу што ја нисам такав! Много је лоших људи осим мене, заиста никад није овако било!“. Та равнодушност нас је раслабила за несебично живљење са другим, јер у свима и свакоме, осим себе, видимо кривца за нешто. Тако умишљени (у ствари обесхрабрени за живот), не видимо добре примере на прави начин, одустајемо од креативне животне прогресије и повлачимо се у сивило преживљавања. Љубав је некако усахла у нама, постоје неке опште норме којима покушавамо да усклађујемо животне релације, од породичних до родбинских и пријатељских, свако је самоме себи једини. Не само на првом месту, него баш једини, тако да се све мери сопственом потребом, и у таквом стању се овај чин давања кроз препуштање вредног поклона, конкретно аутомобила, доживљава као нешто неразумно и непотребно.

Људска логика тешко може да прими овај велики чин давања све док разум не сиђе у срце човеково и све постане надлогична смисленост. Онда се види да је ту највећа љубав која покреће добро чињење и осмишљава радост постојања, где је умешност заједничења најпотпунија у стваралаштву давања кроз које сви добијамо више. То је нешто што се не рачуна цифрама, него се показује као самоодречно отварање за другога, где мера постаје богочовечанско безмерије, а не моја или твоја потреба. За сваког доброделатеља, па и овог нашег дародавца, то није нешто што треба објашњавати: он је одлучио у моменту, и та одлука траје непрестано, без колебања, без обзира на неразумевање неких, или чак осуду. Он и не тражи ничију подршку или похвалу, учинио је тако јер зна да ће обрадовати брата, и радостан је што може да га обрадује. Остварио је двоструку радост, и њему не треба даље размишљање о томе, он све разуме и због тога тако чини. Његово братољубље није остало на уснама, није сведено на добре жеље у погодним приликама, за Славе, рођендане или речи на новогодишњим честиткама. Све то је стало у овај чин показане братске љубави коју је тешко објаснити и описати ако само желимо да разумемо, без намере да и сами нешто слично учинимо.

АКО НЕ РАЗУМЕМ, НЕ ТРЕБА ДА ПОРИЧЕМ

Није проблем то што неко може рећи да тако нешто не би могао да учини, јер то и није баш лако. Али, није добро ако се то не види као леп пример у низу многих лоших поступака појединаца, који једни другима загорчавају живот. И не само то, него и покушавају да ускрате право на живљење у суровој борби за опстанак. Покушајмо да разликујемо та чињења, и препознавши узвишеност чина братољубља, не размишљајмо колико је овај добри човек „изгубио“ евра или динара давањем, или колико је добио његов брат. Посматрајмо то као заједнички велики добитак обојице, видимо одлучност једног свог савременика и похвалимо добродетељ. Не сумњајмо у стварност и не тражимо разлоге за и против – догодило се како се догодило, сазрело је у једном срцу једног несебичног и доброг нашег савременика. Покушајмо даље да и сами будемо саучесници у братској радости, не само због чињенице да у сивилу савременог живљења има још увек и добрих примера. Будимо оптимисти и верујмо да овакви примери указују да добри људи никад ништа не траже само за себе. Они су украс сваког времена, тако да не треба да буду смештени само у лепе приче, него би било најбоље када бисмо и ми покушали да чинимо слично једни другима. Пробајмо са малим стварима, лепом речју и без осуђивања почнимо да сарађујемо у добром човекољубљу.

Сумња је веома опасна и разарајућа сила у човековом животу. Нажалост, све више се затварамо у многе сумње, тако да несвесно радије трагамо за лошим примерима, вести гледамо, новине читамо и једни са другима причамо под тензијом тражења лоших вести. Сви се негде дубоко у себи бунимо против „жуте штампе“ и „црне хронике“, а нажалост то нам је некако омиљено штиво за читање. Постало нам је навика, нешто „нормално“, тако да смо се уживели у улогу посматрача сивила и суровости, па кад „бљесне“ неки леп пример, као да нас захвати нека заслепљеност и нелагода због властите неспремности да учинимо добро. Та неспремност да се бар прихвати и похвали оно добро које чини други, неминовно доводи до неприхватања и злонамерних коментара на рачун „изузетка“ који „ремети“ оно што нам је постало нормално.

КОЛИКО БИ ОВАЈ СВЕТ БИО БОЉИ КАДА БИ СВАКО РАЗМИШЉАО И О ПОТРЕБАМА ДРУГОГА

Није добро да човек види само себе и само своје потребе. Тако се покоравамо некој чудесној усамљености, која нам постаје једина могућност живљења, јер умишљамо да нас тај неко други угрожава на добром путу. Све што чинимо бива само сходно нашим нагонима и потребама, другога не желимо и не можемо да видимо. Умислили смо да нас он угрожава, и стварамо неки одбрамбени механизам у себи против њега, што на крају резултира потребом да из фазе одбране пређемо у напад. Та недовршена борба у себи све више постаје опасно стање које нам у неку руку годи, суровост постаје наша природа. Не желимо нимало да иступимо из сфере сопствених интереса, не интересује нас други и његово стање и потребе, осим ако то није у нашем интересу. Наведени пример братољубља нам показује један бољи начин разумевања од оног нашег свакодневног. Дародавац расуђује: „Њему је аутомобил потребнији него мени“. Како су ове речи узвишене и закључак дубокосмислен, поучан, и требало би да се и сами покренемо из учмалости сопственог интереса и себичности у стваралачко промишљање у животу. Да бисмо разумели наведене речи на прави начин, потребно нам је много стваралачког напора и усвајања кроз конкретно чињење. Било би добро ако бисмо се потрудили да мало боље видимо једни друге као сараднике у добродетељи, а не као опасност која угрожава наше постојање. Тада бисмо одговорније поступали делећи животну радост у пуноћи одговорног оптимизма, радовали бисмо се кад једни друге обрадујемо добрим чињењем. Зато, победимо све страхове у себи и доживимо једни друге као браћу и вечну сабраћу. Не меримо другога и себе бројкама и цифрама, уђимо у добру динамику безмерија љубави Божје. Разумимо да нам Бог себе и све даје несебично, и нека то буде мера наше побожности, где знамо да давањем стичемо највише. Само то не треба да остане у сфери лепе мисли и добрих жеља, треба да се догађа непрестано. Без обзира на количину давања, битно је да све буде несебично…